Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 290

Б.-Х. иоточ ни к

Св. 8

су црквени мишевп тако мршави и наши црквењаци тако сиромашни, а о подцрквењацнма да и не говорим. Какви су у оамој ствари доходци црквењака ? Деда ми је говорио, да је код њих црквењак добпјао по 5. копејака на годину од спахпје, скупило се једно на друго до 12 рубаља данашњег новца, премда је приход био већи, но сад што је. Никола. У пре^ашња времена било је рђаво, но сад је плата црквењацима побољшана! Онуфрије. Па да видшп п није, немој рећи. Како где. У којој су парохији људи добри, писмени и богомољци, а црквењак уредан и трезвен човек, н општина га постави заиста за служитеља цркви, онде су и плату одредили и за све боље плаћају. а где су постављени неуредни и ппјанице, онде сад цркнењак десет пута горе сиротује, него пређе. Још где је пастојатељ човек добродугаан и милостив, онде п при малој плати црквењаковој живило се којекако; но било је свештеника, код којих је црквењак вршио све дужности: и кочијаша и економа, и учитеља код деце и надничара и еваке друге дужности. И за све то бпо је свакојако још грђен и псован; а ако ма у чем није могао угодити попи и попадијп — отпустили би га одмах и лишили га коре хлеба насушнога. Никола. Сад по нашим селима нема такових свештенпка; зар црквењак не заслужује боље пажње ? — сам се ничим не занима, децу не обучава, заната никаквог пе зпа, земљу не оре, за плату радити стиди се, једном речи — бадава хлебац једе. Оиуфрпје. Еј, невоље наше грдне то је срамота радити! Истину гоеориш: има такових црквењака — ленштина, да

ће од глади пропасти, а неће се ипак латити мотике, косе, сикире, за то, као да је та радња проста, гадна, а он, видиш ли га, није од простих, он је од „васпитаних!" Из тог глупог стида распрострло се код нас много невољгатине, сиротиње, која неће да поња, да сваки труд, сваки рад, доноси човеку не срамоту^ него славу и част, и треба да се стидц само незнања, леностн, пијанства и нерада. А то су све греси, у које црквењацп наши најчешће падају, због њих тешко сиротују, а сами су себи криви у том, што их не уважавају, што пх свештеници употребљавају у кућама својим за сваки рад. Кад је црквењак човек поштен, благочестив, радин и чуваран, а при том честита, добра и трезвена живота, то за цело га не ће свештеник понижавати, и не ће га учинитн за свога кочијаша или слугу, осим у случају, ако се сам понуди да помогне, из добре воље и поштовања према духовноме оцу. Ликола. Зацело, рука руку мије! Сад, молмм те, настави; љубопитљив сам јако, да знам шта ти је прпповедао твој деда о младости својој. Онуфрије. Он, мој деда, прпповедао је, да се и у његово време свакојако дешавало; патио се п спроговао јако, и вевољу своју нпје растеривао чашом, као гато чине сад по неки нагаи црквењаци, него у молитви, у Псалтиру и у раду. У деде је мог била такова нарав, да ннје могао нп часа бити без посла, — Боже сачувај! ,Леност је држао за велики грех, и у старости, кад је већ, по милости Божијој, имао свега, гато год му је душа зажелела, до последњег часа није могао бити без рада; премда је већ снагом мам^лаксао н вид изгубио, а и покојни мој отац забрањивао му је радити, није се