Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 330

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

не упитамо наше нове филозофе, супротне вјеровању у великога Бога и Промисао Његов: шта би они на ово што наведосмо рекли? Могућност није искључена да би одговорили: „ случај ". Ето, код атеиста и анархиста увијек је такав одговор, а код другијех „фосо$ор и , као — гром пуче у обнлачки укоп разбојника мученика кнеза Михаила. Ну, нстине Божанства недаду се притајати; али и „^аво као лав ричуЛи хода и тражи кога да иоједе " (I. Пет. V. 8). Анархисти од тога бољи нису; траже све да сруше; све да поједу; у мутној води траже да рибу лове; војски

болест. Такав бјеше п Наполеон I. Познато је, у његовоме добу бјеше заталасао песимизам Европу, као артиљеријског поручика, и њега бјеше дохватио тај пљусак. Но дошавши до сјаја и владавнне оздрави; али поста силан. Тако то бива обично: „ док малви, — мираи, док велик, — силан Његова неоспорна и баш неискључива сила слива се и стиче у вртлог похода му у Москву; али је ту и пропао. Не рече: „ ако Бог да", већ рече: „Ево ме у Москви да владам Русијом и одавде законе јој ирописујем, диктирам и дајем". Написао из Москве вла-

им је на путу да то не постигну на њу су дати не бјеше лоша; алн је и днктатура

за то љути, и ако је она морална одбрана државе, народа и земље; морално тијело потребно као данас, тако и свагда, наравн" ми војску имамо на уму овдје, као што смо 1е и у тексту имали и назначили. Ма ко био, па п највећи људски геније, отпадне ли од Божанства, пада у

пропала; пошљедну Је риЈеч рекао у ропству на острву св. Јелене п ту скончао. Тако бива свима људима, кој"п су ванредно постали силни 1 ).

1 ) Ипак налазимо да Наполеон I. бјеше и побожан човјек; јер ево како говори о Еванђељу: „Еванђел>е има неку тајанствену оилу, има нешто дивно"! [Треба да се ова примједба сва доврши! Уредн.).

(Наставиће се).

ЧЕТИРИ ПУТЕВОЂЕ Д0БР0М ЖИВОТУ: СТРАХ БОЖИЈИ МУДРОСТ, ТРЕЗВЕНОСТ И РАД. Поука газде Онуорија ГрушкевиЋа, унуку свом Николи Григоријеву. (Наставак). Овде код старога срозаше се нуз

лице крупне сузе, као бисер чисте, и заћута за један часак, — за тим устаде и отиде у собицу, да се онде сам исплаче до мпле воље. Никола ј *е за то време прелиставао Псалтир и као да му се сама света књига отвори на псалму 127 : Бла= жени ксн коаш Ј иса Господа, х°А ,лш . 1Н вгк п$т«х г к ег «Ј. Тродм плодиж^к ткои^т* сн^кси, влджжт* есн, и довро текФ б В дггк . Жжа ткол л\К0 /103.1 пл0д0китл, кт». страна^тч до/и^ ткоегш, смноке ткои Аки; нокосажджаА <и<\*

сличнлл, шкрестт* тран^зм ткоја . (Благо свима кој'и се боје Господа и ходе путевима његовнм. Плодове трудова својих јешћеш, благо теби, добро ће ти бити. Жена ти је као родна лоза у дому твом, синови су ти као младе маслине око стола твога) . . . Прочнтавши ово место, мислио Ј - е: „Заиста овако је жнвио старп Онуфрије. Да и мени овако Бог да!" Онуфрнје се вратпо и видећи Псалтир у рукама Николиним, седе поред њега и рече: Дед покажп, шта читаш ?