Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 363

што год му је казало, да је његово срце овде, а не у свецким занимањима. Искушење свецким успесима могло га се већ коснути, и он је јасно видео његову слабост над својим срцем; сви ови знаци неиос])еднот^ осећаја и сазнања могу служити као велика помоћ и заштита за ње1 % а у решењу питања о позиву. Јавне тешкоће, скопчане са пастирском службом, неопходност сталног самоодречења, које се тражи од пастира, тако^ер га не плаше. Он је готов рећи: ево ме, Господе, пошљи ме; ја сам готов да идем". Али ми имамо и друге јасније и одређеније знаке божанственог позива. б) Способност је за пастирску службу: физичка, умна и наравствена. Тешко би Бог позвао свештенству човека, било у ма ком одношају неспособнога за свршанање ове висаке службе. Решење питања о ваљаности или неваљаности за службу, јесте дело савести свакога човека, његовог властптог духа, који решава да прими божанствени позив. Преовладана жеља или побуда свештенству мора се спроводити таковим, премда и смиреним, сазнањем неке мере ваљаносги делу, — сазнањем, да у њега нема бар, резолутне недоскудице својстава, која су нужна ради достојног вршења пастирске службе, да нема резолутне, природне неспособности њему. Пастирска је служба дело тегако и с тога изискива извесни степен физичког здравља. Ако су плећа човечија одвише слаба за то, да би могао водити дело проповеди, то му Бог кроз ово даје знати, да се не прима овога дела. Млад човек, додуше, може рећи ■ Ја ћу, свакако, живити дуже ири другом начину живота и занимања, но будући скештеником, али овде ја могу принети више користи сравњујући за кратко време"

Таково је расуђење погрешно. Без сумње, живот се никада не мора предпостављати дужности; али с друге стране, ни једап служитељ Божији не море са самопоуздањем тврдити, да ће на једном пољу донети више добра сравњујући за кратко време, него за много већп период времена — на другом. Даље, битни недостатак у органима речи или у једном којем делу тела, чинећи човека неспособним за свршавање многобројних дужности пастпрске службе; јавља се довољном препоиом за примање свештенства; но други путеви за служење цркви за њега су још отворени. — На исти начин не ваља да буде и одсудне умне неваљаносги пастирском делу. Неки људи иоказују се незгоднима за службу у умном одношају, ма да, море бити, и владају лепим умним даровима. Узрок овог јављања садржи се не у недоскудици ума, но више у његовој неспособности за службу. Има људи много ћутљиви, у себи самом повученог карактера, — људи с философским правцем ума, који могу да буду само ученим мислиоцима, философима. Особитост њихова није у том, да они одвише много мисле, него у том, што искључиво само мисле, — у том, што су они заинтересовани само теоретичком страном истине. Други, напротив, разликују се много нрактичкпм складом ума и способни су да буду обртници, трговци, грађанским раденицима или ученим практичарима. Такови људи су кориснији ма на ком другом пољу, него ли у свештенству. Усљед својих практнчкнх спсобности, свога умења да воде трговачким делима, они могу показати већу корист цркви, у својству даваоца милостиње, добротвора цркие, чувара њених блага, добивајући материјална срества и дајући маха свима вели-