Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 454

Б.-Х. ИСТОЧПИК

Св 12

пајтежим тренутцима његовог живота, он је увек са својом паством и у непогоди, и у мирно доба, и у време зла, и у часу славе; он се бори заједно с њима у данима њихове душевне борбе и с њима дели радост победе . . . Г1а како да му не буде мило за њих? Истини пастир никада тита више и не зна, како га јако љубе и поштују; он влада благом, за које свет тешко може што прибавити. ф,) Пастиру мора бити иознато, да он меЛе своје духовно богаство у таково иредузеЛс,. које доноси највеЛи, најиотиунији добитак. Нема ни једне професије на свету. у којој би човек, ма да је и одан јој спим срцем, имао могућност да се користи својпм пособностима радн веће цељи, ради истинитијег достмжења добра, но што је у хришканском свегатенству. У свима благим, општим и частиим почетцима и делима, у покретима преображаја, у васпитању, у науци, у делу грађанског устројства, у сваком утецају, који просвећује и облагорођава, он може бити више корнсним и за друштво и за поједнна лица као пастир, но у сваком другом положају; јер он има посла с најпречим, најосновиијим начелима жпвота, с чисто правственим силама, које су једино способие да изведу обновлзење п препорођај човечански; и по овоме пастирска служба представља собом економију силе добра на земљн. д.) Пастир може. гледати с надом на блажену награду у вечносши. Већ овде, на земљи, у свом ро^еном срцу он влада великом наградом; али оному_ ко се труди за Бога у делу Христовом, одрефеном ка духокном благу и спасењу људи, обећане су неизмерно велике награде у вечности. Бог естк и взмскднмцкмгк его

/издокоздатмк кћжлетт! (Јевр. ХТ, 6). Он поштује оне људе који погитују Њега; Он богато даје за усрдне трудове онима, који свршавају Нзегово дело. Пастири живе у атмофери добра, величанствених намера, вигаих делатности и разумних наслада. I Нигата чисто, невиноније одузето од њих, у колико било већем степену, него од других хришћанИ, и они су дужнн помоћи узвишењу среће, исто тако као и вере, у свом народу. После свега реченога немора се много мислити ни о искушењима, ни о наградама; земна срећа није важна ствар; служитељ Христа дужан је да се руководи вишим побудама и рдитк гкрогс, & не вид^кнплгк (2 Кор. У, 1). Он је дужан гледати, као на највеличанственији удес, на своје назначење да иде за Христом и да навешћава о Н>ему људима. Он је дужан да буде кадар рећи: Клагоддрк* Вкр-кплАКчцЈго / иа Христа 1ис 8 гд Госиодд нашего, к -крнд / иа нетцека, положикт*. / Иа в " к слбжкб (1. Тим. I. 12). Он је дужан не само да васпита у себи тежњу савесно испуњаватн своју дужност, него и даје испуњава слободно и са славом; он је дужан да осећа, да чиннти вољу свога Учитеља и свршава дело, које му је Он дао, — саставља за њега његову храну и пиће, његов живот, његову радост. Служба Христу је највећа од земаљских служаба; по овоме, не гледајући на њено тешко бреме и искушења, — а она су неизбежна при сваком важном делу — ми нисмо дужни гледати на пример жалосних јадппх, незадовољних пастира, него на храбре и опрезне служитеље цркве (свакако у колико се својства ова. јављају од њих у делатности). Дух хрпшћанскога је свештенпка дух наде. ! 'Го јз највеће преимућство — да навега-