Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 446

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

слично, — признавајући у једно и савремену награду пракедиицима прије општег васкресеша и суда. 13. Једна, света, саборна и апостолска Црква, седам Васељенских Сабора, исповиједа једно чисто и нескврно од Духа Светога и Марије дјеве надприродно оваплоћење једнница сина и слова Божјег; али западна црква и овде је опет увеиа једну новотарију, једва пре 40 година, исповиједајући необичну догму, о нескврном зачећу Богородице и приснодјеве Марије, што је непознато у старој Цркви, и што је иначе нападато, у своје вријеме, од стране одличннјих папских Богослова. 14. Ове дакле, између ових двију Цркава створене на западу, као што је речено, важне и битне у вјери разлике, оставља његово Блаженство, и истиче у својој енциклики, као главнији и једини тобож узрок несугласице питање о првенству' римског јепнскопа, и упућује нас на изворе, да потражимо и видимо, шта су мнслили праоци наши, и 1пта смо добили у првој епоцн Хришћанства. Ну проучавајући свете Оце и Васељенске Саборе Цркве првих девет вијекова сазнајемо то, да јепископ Рима никад се није сматрао као највиша власт и непогрјешима глава Цркве, и да сваки јепископ јесте глава и предсједник своје помјесне Цркве, потчињавајући се само саборским, цијеле Цркве одредбама и одлукама као јединим непогрјешнмим, и од којега је правила најмање изузетан и јепископ Рима, као што то свједочи I ^рквена Историја; и једнни вјечни Во| и глава Цркве јесте Господ наш Исус Христос, јер: Он је глава тијелу Цркве (Кол. 1, 18.) коју је и својим Божанственим ученицима и апостолима при своме вознесењу рекао: „ И ево, ја сам с вама у све дане до свршегика вијека а (Мат. 28,

20). У светоме писму, апостол Петар, којега, у извесном циљу, паписте замишљају као основаоца римске Цркве и првога јепископа исте, држећи се апокрифских књнга из П. вијека такозваних Псевдиклимендија, примљен је као раван равнима на апостолском сабору у Јерусалиму и горко је прекор-'н на једном мјесту од апостола Павла, као што се види пз овога посланице Ралаћанима (Гал. 6, 11.) па и оно мјесто у јеван^ељу, на које нас упућује Понтификије Рима, „ Ти си Петар, а на овом камену сазидаЦ Цркву своју " (Мат. 16, 18.), познато је са свим и самим папи^тама, да у прве вијекове Цркве, бјеше прсдање, и свп без разлике Божански и Свети Оци, са свпм другојачије и у духу православном тумаче, и камен темељаг^ неиоколебими., на комеје Тоспод сазидао своју Цркву, да ју и враша паклена неЛе надвладати, иодразумијевају метафорички ираву и истиниту исиовијест Петрову о Госио^у, Ћ да је он Христос, син Ђога жива а (Мат. 16, 16-) на којој исиовјести и вјери сшјенаје неиомично сиасителна Еванђелска ироиовјед свих стостола и њихових иријамника. Одакле и небесни апостол Павле, тумачећи ове Божанске и богодухповене ријечи,вели: „По благодаши Божијој која ми је дана, ја као иремудри наимар иостаавих шемељ, а други зида у висину\ али сваки нека гледа како зида. Јер тсмеља другога нико не може иоставити, осим онога, који је иостављен, и који је Лсус Христос а ; (I. Кор. 3, 10—11.) у другоме писму, темељ — основ напретка у Хрпста вјерујућих, или чланова тијела Христова г к °је ј е Црква и (Колош. 1, 24.) и пишући Јефесцима, називаих свеуједно апостолима и пророцима: ^Тако даиле, више нисше шу1ји и дошљаг^и, него живихие са свешима и домаНи сте Богу; назидани на темељу аиосшола и иророка, гдје је камен од угла сам Исус Христос. а (Јефес. 2, 19—-20. — упореди I. Петра 2, 4. Открив. 21, 14.). Према овакој садржини благодухновеног учења апосголског о те-