Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 72

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

мудрост с Давидом Господа прпзивати: „Крдзоу/ии лиа, и испмтак* законк твои: шкркж очи /мои и разо^ЛЈ^кк*за тим списе и правила св. Отаца тако исто и црквену и грађанску историју, вадећи различите примјере, сходно присподобе и друга знања која се његовим дужностима односе. Не ради л.и ко тако, тај не смије свештенички чин 5 ).

ни ступити у

43.

Као завршетак реченога, за знање, које је дужан свештеник својии парохијанима излагати, примјер ћу навести Павлово учење и брпгу, у којој се, као у чистом зрцалу све речено огледа. Погледом само на главу 20. дјела апостолских 1) Чему он учи? Зар је изговорао молитви Господњу „Оче наш", и то без разума ? ! О, далеко је сн био од таквог некорисног и немарног учења! Он је засвједочио Јудејима и Грцима, какво треба да буде покајање и вјера у Исуса Христа (ст. 21.): он им је казао сву вољу Божију, која је потребна за спасење (ет 27). 2) Гдје је учио ? зар само у храмовима или у скуповима ? — Не еамо пред скупом, него и

з'кли>, и ие завоуди кск^к слокеск и да не отстоупдтт* от сердца ткоего вса дни жикота ткоеги>, н да настакиши смнк1 ткоа, и смну скшцјк^к тк0н\ -г к (Второзак. 4, 9.). Да не отстоугштт^ кннга закН^та Л1оеги) от оуст'к ткои^, и да пооучаешисА в г к неи денк и нош/ћ .: да оуразоулскеши творити вса писаннаА, тогда каагогспФеши и исправиши погти твоа (1исо\'с Нак. 1, 8.). Тако и апоетол учи : бншли чтж1н0, оут^кшенјк», оученјк, к г к си \ г к пооучаисА, к г к си \ г к прекикан, к г к сих^к разоулЉаи и ост. (1. Тимот. 4, 13.). (гаоко Христово да кселдетс /А к^к каск. когатнш, во ксакои Г1рел \0удр0сти (Колоо. 3. 16.). Св. Јероним (6. нар. поука) на гл. 8. књите Левит.: „ако ко жели бити свештеником, нека небуде именом само, него и дјелом; нека иодражава Мојсеју и Аролу, који се као што се пише о њима, не одрицаху ковчега завјета : к-к огеч ' Д1о\-сеи непрестанни кт^. скинји Господн^и. Зашто је он ту еве пребивао'? — Да би св' или сам од Бога чему научио, или народ чему поучио. И ово су двије главне дужности свештеничке, да се или сам од Бога научи, проучавајући св. Писмо или да паству иоучи, на име да је поучава ономе, што ју сам од Бога научио, не по својој вољи л по разуму љускоме, него онако, како Дух свети учи. 5 ) Свргава Господ преко пророка Озије немарног свештеника и пријети свему дому његовом: Понеже тк1, говори ОН, оученје Д1ое откерглк и аз г к теке, еже

по домовима (ст. 20.); не само пред народом, него и посебно сваког појединца (ст. 31). 3) Када је учио ? зар само у недјељним и празничним данима ? ил' само св. четрдесетнице ? — Дан>У и ноћу кроз три године пребивања свога у Ефесу (ст. 31.), од доласка у Азију па течајем цијелог свог земног живота. (ст. 18.). 4) Како је учио? Сурово или оштро? Не, него благо и смирено, много патећи (ст. 29)5) Каква је сврха учења његовог ? Можда слава и част ? — Не, он није тежио за славом и чашћу, него се трудио само ради тога, како би радосно скончао живот свој и извршио службу, коју је од Христа примио (ст. 24.). 6) При таким околностима, је ли благодатно и спокојно живио ? — Не, него је претрпио многе напасти и невоље од Јудеја (ет. 29.). 7) Је ли имао какви приход за трудове своје ? — Не, јер овога није ни тражио ни желио имати: Сребра : говсгри, или злата, или рИЗ г К> ни единаги' кождеа-кт* (от. 33.). Руке су његове не само њега, него и многе друге с њим издржавале (ст. 34.). И то је био узрок, да је овај велики учитељ ученицима евојима својима рекао : чиггк. азт* кроке кск)( г к (ет. 26.).

не жречесткокати Жн^к: и заккмк есн законк Кога скоеги>, закоудоу и аз г к чада ткоа Озија 4, 6.). Апостол је заповиједио, да се немају за свештенике рукополагати они, који нијесу вјешти закону и који су порочног живота, него они, који су способни друге унити о који су доброг владања. слиимл1* 6си 0т /иж0, гокори он, с 1 а предаждт*. к ^крнилгк челок-ккимп^, иже докоани коудобт г к и ннк1х г к наоучити. (II. Тим. 2, 2.). 3. пр. УП. васељ. сабора: „Наређујемо, да сваки онај, који се има произвести на епископски ступањ (тако исто и ирезвитерски) мора свакако познавати псалтир, како би напутио и сав свој клир, да се из њега поучава; такови нека се иепитују како би се дознало, да ли имају спремни и способни дух, да размишњено, а не тек површно, чита света правила и свето Јеванђеље и књигу божанственог апостола и сво божанствено Писмо; те да ли ће ва.вано повјерену му паству учити. Ако нема воље и ако не изгледа да ће тако поступати, нека се не поставља. Св. Јован Златоуст у четвртој књизи о свештенству у дуго о овоме пише и поучава свештеника, захтијевајући од њега упражњавање у светом Писму и другим наукама. Не буде ли ее упражњавао и покаже- ли се немарним и незна ли, како треба у вјери и покајању народ утврђавати, те на штету својих парохијана буде, то се такоме забрањује, да буде за свештеника произведен; јер такови морају имати пред очи јеванђелске приче о злим работницама (Мат. 21.) а слугама, који су таланте примили (Мат. 25 и ева 26) и о добррм пастиру и намјенику (Јер. гл. 10.).

(Наставиће ее.)