Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 87

Мислим, на име, да такијем не би згорега било научити ово кратко правилце : св. причест раздава се одмах иза возгласа: „Оо страрлгк Пожшлгк . . али причестнпци не излазе на поље, докле се не рече отпуст литурђија, него се опет враћају на своја мјеста, без хуке п вике и стоје побожно до краја. Како И(' сввшшепик причесшиши некога, ко због каква узрока неможе узеша вгоно ? Оне, који због нечега, или што им шкоди, или што су се зарекли, пли ма због којега узрока не могу питп вино, свештеник је дужан иричестити освећеном честицом св. хл.еба пошто је најприје натопи капљу крвп Гоеподње. Мјесто вина може улити чисте воде. И тако, мјесто с вином, треба дати с водом св дарове из ложице. А може дати и саме без воде 1 ). Жожели свешшеник ггричесггшта болесшника и то други илџ тре&и тхут, ако овај ирви иут оздрави и оиеш се разболи? Ако који болестник, причестив се на болестничкој поетел>и божаственијем тајнама, поживи иза тога још неколико дана, и опет, панувши поново у болест и смртну опасност, т. ј. у сумњу и бојазан да ће умријети, зажели и по други или трећи пут узети св. тајну причешћа: свештеник нишшшо не смије се тог одрицати, него га мора и ош-ги иричестити, и ако се тако и више иута случи, дужан је учинити ио жељи дошичног болестника. А оне, који су у веЛој опасности, ђе се дакле не смије ни мало с гхричешЗем отезаши, може лричестиши и иза јела 2 ). Може ли се иричестити св. шајнама свештеник или -^акон за вријеме еттимије, т. ј, кад му је забрањено свјеитенодјејсшвовати, и како: сам себе, или као свјетовњак, из руке другог свештеника ? На ово иитање одговорио је један искусан и научен архипастир овако: „Био свештеник или ђакон, пошто је под забраном-епитимијом. то свештенодјејствовати не може. Но почем није лишен свештеног чина, то са дозволом надлежног духовног старјешине, епнскопа, односно консис•) Мин. стар. Вједоности N0. 16. 2 ) Требник митроп. Петра Могиле, стр. 327,

торије, може се иричестити и један и Други (свештеник и ђакон) у олтару код часне трапезе, и то оеуђени свештеник с десне а осуђени ђакон с лијеве стране св. трапезе 1 ) . . . Како ваља оиојаши свешшеника ако умре за вријеме докле је иод еигшимијом, ш. ј. или ио чину свешшеничког или свјетовњачког оиијела-иогреба ? Прије свега ваља одговорити на ово питање : је ли лишено свештено лице и благодати свештенства кад је ставл,ено под епитимију, т. ј. да ли епитимија-забрана свештенодјејетва-уништава у том лицу, благодат свештенства ? Вршење богослужбе односно свију свештенорадња како у цркви тако и ван цркве, у парохији, свештеном лицу, које је од надлежне духовне власти ставпод епитимију, заиста је забрањено. Ну пошто истече рбк казне-забране, или ако духовни врх. етарјешина прпје прекрати рбк, таково лице, које се налазило под забраном, прима опет сву власт, права и обавезе свештенства, и то без икаква „посљедованија", т. ј. претпостављен не свр лује већ над њима нпкаква чина кад га разрјешава од казне; једино што му уручи акт разрјешења, односно помиловања. По томе видимо, да је благодат свештенства остала недирнута код дотичног лица. Како за вријеме епитимије, тако и по свршетку исте, блмгодат светога Духа није изгубила нимало од своје моћи, кад је већ једном низведена 2 ) Из истога разлога истинито је учење правосл. цркве, која учи да светост, сила и моћ тајне само ако се правилно врши-не зависи од лица ? као што неки мисле, у дјеловању. На име, тајне и свешгена дјела, која сврши свештено лице док је под епитимијом или другом каквом морал. маном, имају потпуну мбћ, исто као да су свршена изван епитемије 3 ). И, тако, кад се не уништава и не гуои благодат свештенства од оног лица, ! ;које пздржава епитимију ушљед неког преступка, онда не може бити никакве сметње да се над свегитеником, ако умре за, вријеме еиитимије, сврши отсјело ио чину „погрЕБЕЖА сКАфЖИческаги)" и да се обуче у свештеничко Г1 одјејаније !Х и учџии све Ј ) Душеио. Чтение, август 1873.; Пол. кр. д. 3. стр. 451. 2 ) См. значен. епиг. вч правосл. догмат. Богосл. Арт. Макар. т. ј. изд. 1857. стр. 337.—348. 3 ) Тамо, т. 2. стр. 392.