Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 237

дитељски савјет и благослов. А добри православни родитељи, ватреним срцем благосиљајући дјецу своју, по неким крајевима имају обичнј не само да дјецу прекрсте својом руком и ижљубе, него им још дају и видљиви знак свога и Божијега благослова — св. икону Спаситељеву, или причесте његове матере, или кога св. угодника. И та икона постаје завјетом, светињом побожне дјеце кроз цио живот, и нигда се с њом не растају. И на кућама таке дјеце почива заиста благослов Божји и родитељски. На жалост, не знаду сва дјеца цијенити тако велико благо. Има дјеце, која ни пода што не држе родитељски благослов, и за то се лишавају Божјега благослова. Ево поучљиве приповијетке из недавних времена, приповијетке, која свједочи, како су дужна дјеца цијенити и сами знак родитељскога благослова — св. икону, ма каква да је. Један млад човјек, син неког побожног властелина, полазио је у службу у један велики град. При поласку његову благослови га мати и рече му да цјел^је икону свога крснога имена — св. Ђурђа и да је са собом понесе. Икона бијаше ироста, слабо се разазнавала, кућна старина. То бијаше баш око празника св. Ђур^а. Младић путујући на своје мјесто, сјети се иконице, коју му је побожна мати дала пратећи га сузним очима, и премишљајући о бурном велеградском животу, о друштву итд. помисли, да ће га у оном положају, који га очекује, бити стид имати у свом стану такову иконицу, и гле непромишљајући дуго, баци иконицу свога светитеља — путем у траву. Сретно је допутовао на своје мјесто. Младић је отпочео службу. Кад јо нашао намјештену собу, запита га рукодавалац, а зар нема никакове иконе уза се? Млади господичић

одговори, да ју је путем бацио ... Рукодавалац се чисто уплаши па рече у себи: не ће имати среће без материна благослова јер „ко не поштује матрине молитве, тај не ће бити сретан цијелога вијека." Господичић га стаде мирити, и настојаше да на то и сам заборави, али не за дуго. Ускоро му се догоди нека неугодност и рукодавалац га сјети материна благослова. Младић оћута, но од тога доба долазаше му његов поступак сваки час пред очи, кад год би му се што неугодна догодило. Он је служио двије или три године, но служба му бшаше врло несретна. Непријатности се понављаху све чешће ; најпослије добије глас, да му је мати умрла и младић са свим клону духом, јер не могаше више изпросити од ње опраштења и новога благослова. Сад рукодавалац приступи господичићу и савјетоваше му, да напусти службу, да иде кући и да потражи бачену иконицу. Код младића се појави силно кајање ; захвали се на служби и оде кући оним истим путем, којим је и дошао. На једанпут се на путу поплаше коњи баш на оном истом мјесту, гдје је он бацио св. иконицу. Кола се превалише, кочијаш отФркну некуда у јарак, а коњи летише мало па и стадоше. А гдје је господичић? И он је испао из кочије, а кочијаш га нађе свега у крви огрезла; а кад га поподиже, на^е под њим ону исту икону, коју је на путу свом у велики град лакоумно бацио у траву. Кочијаш паде на кољена, а младић, освијестивши се и спазивши св. икону, зарида топлим сузама и захваљиваше Богу на милости ЈБеговој. Он одлучи да иде кући пјешице носећи у руци св. икону. Послије тога сагради он на свом имању цркву у славу св. Ђурђа, а икону метну на најодличније мјесто и