Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 240

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Св. 7 и 8

иконама. Нека те покара царица небеска, мати Божија, нека и Она, пресвета Богородица, остави тебе исто тако, као што и ја остављам дом твој и одлазим с Њезином иконом!" И старац заиста оде из куће зету у друго село, да проживи старе дан своје. II гле, иза те страшне клетве родитељске, стадоше стизати Симу несреће једна за другом: он се одаде пићу, па по цијеле дане не излажаше из крчме; цијело му се господарство растепе; најприје му угину коњ, затим изгоре кућа; малиша — синчић, играјући се код студенца (бунара), хтједе у њ завирити, тпјело претеже и он паде у воду и утопи се; не би за дуго, а један бик прободе му на мртво јединицу кћерку; али с тим се још несрећа не сврши. Живљаше у селу томе један дјечак — сиротан, здрав к'о кремен; играјући се с дјецом до^е и на гробље, и уморан, како је био, заспи ту на мекој травици. Другови заборавише га пробудити и одоше. Смрче се сасвим, а сироче се пробуди и стаде плакати. У тај мах пролажаше туда Симо. Дијете, спазивши човјека, потрчам у на сусрет, а

Сими се причини, да је то мртвац па стаде од страха викати: „помозите!" и стаде ударати по дјетету и убије га . . . Народ се стрка на његову вику ... II ево га већ на суду. Позван би и старац — отац на истрагу. „Кај се, Симо, кај се — говораше он сину: моли се Богу, сине, моли се са мном, а ја ти опраштам!"... Суд осуди Симу на црквено кајање; ме|>утим жена његова од туге и жалости свисну. II не врати се Симо у своје село више; он проведе цио свој живот у кајању, путујући по светим мјестима .... — Ето, што значи клетва родитељска! Да Бог сачува свакога од вас те ужасне несреће! Дјецо! Сјећајте се ријечи св. благослов очев ушвр^ује куКе дјеце, а клешва машерина руши их до темеља. Како је мрзак који осшавља оца и троклеш од Госиода, који раздражује машер своју! (Сир. 3, 9, 16). — Родитељи, ради Бога, ради своје среће, ради спасења душе ваше дјеце — чувајте се, да не кунете дјеце своје! . . . То је мач — с обје стране оштар. Он ће убити дјецу вашу, но и вас саме не ће за то мимоићи гњев божји

(Наставиће се).

II. 0 иаравствеиим својствима пастира. Саставио ректор кијевеке духовне семинарије Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николић, свештеник у Митровпци. (Наставак.)

Изображење је драгоцено тако исто и у том одношају, што оно васпитава у човеку смиреност и предупређава клицу душевне гордости, која се често показује код људи, одарених од природе лепим способностима, но површно развитих. Постојана занимања науком одстрањују могућност таковог варања самога себе, пошто она заустављају човека да види, како он мало зна, како м}- је ум ограничен и како је бескрајна. област истине. А такво познање саставља философски основ хришћанства, пошто побеђује у Човеку сазнање својега ништавила и нотребе у

просвећењу с више. Из историје црквене првих векова ми знамо много примера људи, одарених од природе силном љубавл>у ка истини, који су се, не нашавши себи задовоЛЈвња ни у незнабожачкој религији, нити у философиЈи , обратили ка хришћанству. Истинвто је богословпје смирено, јер се оно до неког степена сједињава са сазнањем непостижности безконачнога. Сам агностицизам садржи у себи извесни део истине, кад не служи оруђем одрицању истинитог духовног познања и не одвраћа људе од тражења Бога и познања божанствених предмета. Човек,