Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 275

чисте, и тада их тек еправлЈају у лимене котарице, у којима се могу сачувати по неколико година у подрумима. Плод овај Арапи сакупл.ају буд' ради продаје у Каиру и монасима синајскога манастира св. Екатерине, у којему се мана даје само одличним гостима после обеда буд' га пак оетављају себи за храну и једу га у место меда или варива са танким пресним лепињама, а сам по себи не може он заменути ни хљеба ни меда. Ту исту ману европске хаџије са задовољством носе собом за успомену на Синај. Поводом тим, што је израиљска мана по свом спољашњем облику и боји изгледала као синајска или тамарискова, што су је такође сакупл>али рано изјутра, и што је укус израиљске мане такође наличио на укус садање, и затим, што се је израил.ска мана могла чувати дуго (Изл. XVI., 32.—34.) као и тамарискова, многи их путници истовјетују и готови су да верују, као да се мана, што је спомиње Мојсије, и сада појављује у околици Синаја. Ну при спољашњој сходности неких својстава у тих двају материја не можемо а да не опазимо то, да се израиљска мана у многом битно разликује од синајске мане, тако да је истоветнот њихова сасвим немогућа. Тако је, пре свега, израил.ска мана падала с неба као јутрења роса и као ситна слана покривала земљу, а синајска је врста смоле, која цури и капа на земљу са гранчица тамарискових. У библијском се тексту говори, да је мана падала заједно с росом мимо еваких дрва, на којима је без сумње пустиња Син сасвим оскудевала. Кад би збиља тога дрвећа било тада, не може бити, да их Израиљћани неби опазили око себе и да Мојеије неби ништа споменуо о њему тим више, што ни другом месту (Изл. XV, 27.) он управо говори, да су Израиљћани нашли у Елиму 70 финикових дрва. Из књиге Бројева (XI, 8.) видно је, да је израиљска мана у многом наличила на хљебно зрно; кугљице њене биле су тако тврде, да су их морали млети у жрвнима, тући у ступи, варити у котлу; оне су у себи садржавале тако много скроба, да се од њих могли пећи колачи, по вкусу своме налик на лепиње са уљем или медом*), те су замењивале обични хљеб. Оваквима *) Иисац неканоничке књиге Иремудрости Соломона говори о мани : Народ Твој питао си Ти анђеоском пићом, и готов хљеб шиљао си им, да се нису морали мучити ва

се процесима не може никако подврћи данашња мана, јер она највише ако може достићи тврдоћу мекога воска: на огњу се она топи и она ври. По сведочанству путника, садању ману „нијс моћи ни млети, ни тући и ни један бедуин не вари себи од ње јело нити пече хлеба", као што и мора бити по самоме својству те мане. К томе је пак израиљска мана била хранљива сама по себи и могла је задовољивати еама по себи и Физичке потребе Јевреја; но с временом им се та једна те једна храна дојела и огадила им тако, да су роптали и називали ману „никаквим хљебом" (Бројеви XXI, 5.) или боље „сасвим лаком" но никако нису гладовали, дочим синајска мана не може служити као извор препитања и није у стању да крепи животне силе, пошто она не садржи у себи азота" (Бертело). Тамарискова мана, хемички разлучена, не садржи никакве брашнене састојине, него чист сок, који је невкусно сладак, може се употребити и то само с хљебом; она скоро више служи као слатка закуска пре јела, него као само јело, и Арапи употребљују ману само у природном облику а нокада у својству или у замену хлеба. Мана, којом су се хранили Израиљћани, падала је сваки дан сем суботе и у самим неплодним местима, падала је непрестано и једнако у свако доба годишње и притом само за време четрдесетгодишњега странствовања јеврејскога, док нису дошли у пределе земље Хананске (Изл. XVI, 35. Ср. Нав. V, 12). Напротив, синајску ману не можеш купати читаве године, но само у јуну и јулу и не дуље но за два и по месеца преко године; у јесен и зиму тамарисци не лроизводе никако својих плодова. Опредељујући, да је гомор мане, који се сваки дан сакупљао на једну главу, бар толико колико и једна руска Фунта, морасмо иризнати, да су Јевреји на броју их 600 тисућа, осим жена, деце и дошљака, сакупљали сваки дан 15 тисућа пудова мане. Таква дневна множина израиљске мане петсто пута превазилази највећи годишњи род и за тридесет тисућа пута највећу н.', који је био вкусан као и сваки други хљеб, јер је евојство пиће твоје показивало љубав Твоју према деци и угађајући вољи свакога од љих, мењало се оно како је тко хтео" (XVI, 20,—21). Но ово дакако не значи, да је укус манин био различит, и да би он увек одговарао жељи верних, а да се неби свидио невернима, него то, да је различни укус манин од разних врста њенога приуготовљења зависио.