Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Х.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 279

њима иде све за руком добро и сретно. — Али Ономе горе не може Адам умаћи; Ономе горе не моасеш ни ти избјећи; који си сагрјешио у току ове недеље, а који си можда сагрјешио и данас нотајно. Он је видио грјешне иутеве израиљског цара и његовом оку нијесу скри вене твоје намјере — људи не знају, хришћане и хришћанко, ако ти у тајности замишљаш бесрамне, развратне мисли и дјела; незнају то ни твоји добри родителлг, ни твоја поштена служинчад па можда твоја еупруга сматрд те и поштује невиним и л,убазним. Али Господ, који је на небу, у коме ми сви живимо и јесмо, разумије наше мисли и дјела чак из далека и никако и нигђе не можеш га преварити. Лзуди не знају и судије земал,ске не казне, ако к' нама дођеш и дигнеш тужбу на твога ближњега, кућну чељад и дјецу, као да су ти учинили велику неправицу, ти их много више оцрњујеш него ли заслужују а себе напротив уздижеш и приказујеш као јединог безгрјешног човјека : не, ми те тјешимо и утишавамо покрај евега тога и сажаљавамо тебе, твоју невољу и бједу кућну. — Али пред Свезнајућим ниједне ријечи не изустимо а да он не зна; он испитује дубину човјечијег срца и зна, шта л>уди мисле ; Његове су очи јасније од сунца, говори Сирах и виде све, што л>уди чине а загледају и у најзабитнији кут. Зато ти, који си одавно нехришћански мислио и радио, ступи у тмину тајности, гђе си чесго тешко сагрјешио и пани ничице, обори лице своје и помоли ее скрушеним срцем : Гоеподе, Боже мој, који ме познајеш п испитујеш, ти једини знаш, да сам често ходио злим путевима, да више нијесам достојан назвати се твојим сином. 0 ! свемогући, допусти и мени грјешнику да вјечпто останем у Твојим очима. О! очисти ме од наслада и страсти, с којих постајем недоетојним хришћаннном. О! подари ми снаге и моћи, да наставим добро дјело кајања, које од данас одпочињем, да бих твоју осуду, кад изнесеш на видјело сва дјела човјекова, л.удска, могао без етраха и трепета саслушати. ГГромотрите још једном тајне грјешника — изгледа, да остају сасвим некажњени — али њихова казна ппак неће их мимоићн Да ! истина је, моји хришћани, сигурно и мирно ходе ти тајни грјешницн; они уживају поштовање и л,убав онијех, који с њима опће и њихова судбина чини се да је златна у одношају наспрам

јавних гријешника. Овима се људи ругају и клоне их се; осуђују их на глобу за њихова непромишлзвна дјела и злочине и бацају их чак у срамне окове: али ни оне друге неће никада казна мимоићи. Ништа није скривено, што не би било јасно, нити тајно, што се неби знало. Признајте ли само, ви, који се у тајности подајете грјешној разузд аности, нијесте ли зар увијек страховали, да вас не застану, да вам не уђу у траг? Можда није нико толико у страху као разбојник и убица. кад иде за својим ноћним послом. Па не бјеше ли ово бојазан, ова тешка забуна строга казна за вас ? Ипак та ваша разузданост, ма колико да сте је крилп копреном црне ноћи изиђе на видик, и показа се пред свијетом гнусна, а хладноћа и равнодушност свију добрих и поштеннх, и туга и саблазан ваше родбине биле су вам награда, — не бјеше ли то нова погрдна казна за ваше пороке, које сте намислили да закопате све у мрклој ноћи ? Па нијесмо ли сви знали, да се то баш често пута тако жалосно дешава не само разблуднику, него и клеветнику, лажи, пакосном претваралици и свима л>удима, који лутају у помрчини ? да их већ с почетка мучи страх и бојазан за одкрићем својих недјела а послије одкрића трпе презир и клетву суграђана, опћине и цијеле околине. — Али осим тога нека сваки од нас помисли, побожнп хришћани, на што треба прије евега обраћати пажњу: и ако нам свијет пушта мирно ходити нашим тајним грјепшим ходом! и ако нас не плаши и не пријетн каква казна и опомена — ипак казни нас нешто двоје сваког тренутка: еавјест п помисао, кад будемо давали одговора.(полагали рачуна) за наша зла дјела. Ето видите, побожни хришћани, да ни великодостојанственици на земл>и кнезове и крал>еве нијесу преспавали глас савјести на меком јастуку, не могу га заглухнути у жамору задовол>ства; он ступа увјек обновљен преда њих и изазива њихове тајне грјехове сад у близини узвишеног пријестола сад у самотној спаваћој соби. Предпоставимо себи, да нас је закрила помрчина, да смо полећели на крилима јутарњег румена и да смо стали на најкрајње море ипак казна савјести увјек ће нас прогонити и поменути нам наше ништавило, наш презир и срамоту а уједно и дан, кад ће обузети сјета п