Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 10

Религија је пос.љедица вјере у иеко највише биће, јер кад већ постоји та • . вЈера, онда мораЈу ту постојати и неки закони, у којима је исказана воља тога бића, а ти закони, са разним коментарима и допунама, сачињавају суштину религије. Ради тога сасвим је појм.виво да је атеизам, са негациом једнога, морао одрећи и друго. Да је порицање религије, осуђено од првих свјетских научењака, као највећа бесмислица, то смо већ виђели 1 ); а сада ћемо ви^ети како се осу^уЈе порицаље вјере у Бога. Римски филозоф Сенека вели за Бога, да је он једини савјет смртнима. Велики математичар и астроном И. Њути. по сматрајући своје бројеве и кретање звијезда, заносно кличе: „Слава ти Боже вседржител.у, што си нам дао силу и моћ, да гледамо и разумијевамо твоје путеве". Русо нам у своме „Емилу" казива, да ии на који начин нетреба оставити дијете без познавања Бога. а Ј. Мазини вели: „Онај који би могао занијекати Бога пред звјездовнтом ноћи, пред гробом ониГех, што су му најмилији и пред муком и невољом, тај Ј*е или превесрећан или превелики кривац" 2 ). Енглески пјесник В. Уордсворт у своме спјеву „Тће ехсигваоп" износи нам слику једнога несрећника, који је изгубио

кјеру у све и постао врло суморан. ЈБега налазе неки мудраци и гледају да му разбију сумњу, али без успјеха; најпосље долази духовник н он покушава, да растумачи иејасие појмове, са Богом. То је знак да Уордсворт вјеру у Вога предпоставља свему мудричењу свјетском. Бајрои у „Ђауру" (Тће Спаош-) пјева: „ . . . Бог је дао да се * наше ниске жеље исчнсте са земље: Побожност дух на више уздиже . . .", а Р. Саути у предговору свога дјела: „Виђење страшнос 1 суда" жестоко напада све оне, којп негирају опстанак Бога. „Школа коју су они основали, могла би се управо назвати сотонском школом . . . .: још њих удесније карактерише сотонски дух поноситости и дрске безбожвости" 3 ). И њемачки пјесншс Рете, интригиран да је присталица атензма, изјављује: „Вјерујем у Бога и у природу и у побједу добра над злим" 4 ). Још би имали навести читаву групу све првих аухтора, који су вјеровали у Бога. а безвјерицу осуђнвали, али је из лишно, јер је и ово доста, па да се може констатовати, да је атеизам умна болвст која иас води ирогресу и коначно) ироиастн , дочим ]е у вјери у Бога ,и у ХришЛанству, сиас друштва и државв и умни ирогрвс.

Кад је сиромаштв< (ПГротојереј Што је боље, браћо, богаство, или сиромаштво? Ви се чудите овом питању? „Зар ту треба размишљати? рећићете, та ко не зна и из самога искуства не види. да Јв богатство срећа, а сиромаштво — несрећа човекова? Богати не зна ни за чакву оскудицу, у њега је Ј ) Ошћег!!, иризнати аухтор у италијанској литератури вели: „Човјек је без вјере, неки парз.доксон и неки леразрјешиви проблем" 2 ) Ј. Сундечић: „Срце и разум у вјери и („Нросвјета" да 1893. стр. 150. св. V.)

> боље од богаства. В. Нордов.) | свега доста, он не зна на животне бриге, он је увек спокотан, весео, и виђен; — њега сви љубе : и уважавају. А сиромак? Он је — неерећно ; биће. Он је непреетано у послу и бризи, и иоред | свега тога он је сваки дан у оскудици, он је ј свагда у туги ц жалости, нико не мара за њега, 3 ) Ј Шер: *Општа историја књижевности 14 Срп. ј превод. Ст. Новаковића кљ III. стр. 155. нрим. 1. -— Саути | овђе мисли пјесничку школу атеиста, крји су уједно нагињали у ренубликннизму, па и анархији, ј 4 ) Ш (1ет. стр. 419.