Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 862

Св. 10

страсти; приблизкујеи ли се Божијем царству, или се од њега удаљујем. Не бринућ се о томе, људи су сами нехотице узрок својој пропасти; свуда јсама сујета у свијету, сама саблазан око њих, то им тупи оштрину савјести, а слаби стражење, те из малих и ријетких гријеха падају у тешке гријехе и иреступке. Но ево св. апостол Павле говори о другом испитивању сама себе, које је нама слабо познато и о коме се у опће брине мало данашњих Хрпшћана, а то је — испитивање сама сеое у вјери^ њеној непоиријећености, чистоти и искрености. Он вели: „Кушајте се, јесте ли у вјери; сами себе огледавајте." ^ Као што је чистота нашег срца у опасности кад смо у моралпој саблазни и искушењу, као што се тада слаби јачина воље п добре навике, тако се у друштву, које сумња у све вјерско, оје лажно говори и учи, поткопаваују наша чврста и силна Хришћанска увјерења, охлађује се нагае жарко вјерско чувство; оданост вјери замјењује се равнодуганошћу према њој, мјесто љубави према цркви, долазимо у стање, у коме не разликујемо и не одјељујемо хришћанска вјероисповиједања, па ни секте. Међу тим нам се у уму накупи толико различних и противурјечник појмова о вјерским предметима, те и у правом смислу и образовани човјек не може да их уреди и доведе у цјелину, која је неопходна, Отуда се види, ако је опасно не бринути се за наше наравствено стање и не газити на њега, ,аа је још опаснија нехатност према уму нашем, складности наших погледа и вјерских увјерења, јер попјто се ова налазе под опћим појмом „вјера," служе као темељ нашим наравственим (моралнпм) правилима и нашем владању. Због лажних увјерења и наш се наравс^гвени живот неосјетно за лажи управл>а. Само се каже, да никад није било потребитије испитивање сама себе у дјелу вјере као што је данас. Наш се вијек право назива вијеком невјерија Тако се може назвати срво с тога, што сејепо цијелом хришћанском свијету раширила лажна филозофска наука, која је хришћанству посве противна и која се је с њиме ухватила у коштац; затим — људски се разум упиње, да ослободи хришћане од вјере и Христове дркве, да сједини све човјештво под зна.мењем науке и с природним силама и без икаквог утјецаја хришћанске нау ке

да их усаврши и усрећи. Најпослијетај се невјерни дух види више или мање, нз тога, што одриче правила хригаћанског морала, вели, да се не треба практички вјежбати у подвизима хришћанског живота, жали се на оштрину хришћанских правила према свјетским обичајима, угодностима и т. д. Није нпкако могуће ући у траг свима лажним мислима, сумњама и ријечима, које се данас потуцају по нашем друштву а тијем је теже појединце сваку описати и о-удити. При томе су у највећој муци пастири, јер су дужни истраживати, да ли право и искрено вјерују члановињихове цркве и ваља да их ли]ече од заразе невјерија. Ваља свакога — образованог, полу образованог и онога, који је начуо т. зв. либералие ријечи (у овом сличају, које ослобиђавају од послушности према цркви) —- не само разувјерити у његовим лажним погледима, него га поучити у вјерским догматима, које одбацује и пориче, не знајућ или не схваћајућ их како треба. Но било би погрјешно, да с наше стране вјерујемо, е је Христос Спаситељ у овака времена невјерна и маловјерна оставио без помоћи своје вјерне. Божанствено откривење само прониче у душу свакога, кад баш највише умови забразде и кад и сама црква не може да да свакоме своме вјерноме упуатво какво се изискује, учи га, да се сам разаберб и увиди, је ли у вјери и колико се је од ње удаљио. „Кушајте се, — јесте ли у вјери; еами себе огледавајте." Казат нам је и сами начин, како ћемо се испитивати, Он је у другој половини ријечи апостола Павла, које смо узели за основ наше проповиједи: „или зар не знате, Д1 је Христос у вама? Већ ако у чему нијесте ваљани," т. ј. треба да је први знак, да да сте у вјери, осјећање или свијест, да је Христос у нашим срцима, па ако нађоше јасне и потпуне знаке тог? пребивања у себи — то значи, да стојите у вјери; ако их је мало, уклањате се од вјере; а немамо ли их баш никако, у „у нечему нијесте ваљани," престали сте бити хришћани. Очевидно је, да се тај начин (метод) испи" тивања себе у чистоти и искрености у вјери разликује од другога, који је такође основан на божанственом откривењу и које је примило све хришћанство; овај иетражује вјерско учење и успоређује своја увјерења с' историјским и догматичким утемељивањем хришђанства, Исти апостол