Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 377

кантаром и врећом купити бир по селу н тражити да им која планинка даде каишку масла ко просјацима, немојте у тај узвишени чин примати .људе који су већ били и на ситу и на решету, и оне, који су своју каријеру тражили у занатима, трговини и механи — а може бити и у недостојннјем предзаннмању, за свештенички чин, па кад им то није пошло за руком онда: Хајд у попове (дакле ви тамо бацате измет народни, а тражите да вам буду вође и чувари вјере и морала?) поштујте их и одајите им поштовање које им доликује, не само привндно, љубећи их у руку, него и срцем н душом, па ће те вндјетн да ће свештенетво и хтјети н морати онда бити образац владања и ревни учитељ и проповједник вјере и љубави! А све дотле, док ствари овако стоје, гријешно је нскати од човјека — макар то био и свештеник — чега он неможе дати, и чега он сам нема. „Према глави се н капа кроји'' вели | наша срп. пословица, Снаки народ имаде 1

онаково политично, вјерско и социјално уреЗјење, каково он сам заслужује. Нико други и недаје тијех уредаба, већ баш тај исти народ сам себи. Бикати дакле на неколицину људи, да су они криви неком злу народном, а не на сав народ, значи издати самоме себи: ТевИтопшт раирег1",а!лн. Сума сумарум: Крнвн смо свн овом нашем злу и покору — криви смо зато што обично не вршимо своје дужности' како треба — већ своје опанке деремо а туђе послове радимо. Прихватимо се ми боље сваки своје дужности, а нека нас свнјух руководи и у свакому раду љубав хришћаиска, па ћемо впђети, да ће нам и мрски црни „попови" (?) постати сасвим други људи, и да ће њихове мане — које нам се еада показују кроз увеличавајуће стакло Пречасног Господина Крнете: посве велике — наједноч умањити! Један из братије, а за братију.

Један стари обичај и српске старине. Прерађено по пиеаљу Митра Поповића бољанићког пароха. Да ли је свукуд тако. незнаи, но код нас ј је на конак дошао, и овај му је казао из свотих

постоји старински ооичај, да ДЈеца и чооани у очи св. Петра пале машале од трешњове лиле, Сам сам промишљао од куда тај обичај међу православнима па и међу самијем р. католицима, па сам о томе запитао једном мога пок. оца стопа Сафронију? Пок. отац о том ми је причао ово:

уста, да Је то палење с тога у част св. ангела, и да се по томе зна ђе станује православни народ, који има праву вјеру у Бога". У развалинама стародревне цркве у Карановцу нађен је стуб од часне трапезе. Као свештенпк сам сам промншља;, да ту мора бити

„када је у Риму био распет св. Петар стрмоглав, | и часН а трапеза. Једном путујући ради моје онда оу се многи анђели стекли над мученика : свештеничке дужности у Сочковац, понесем сои цијелу ноћ с трепетом облијетали труп све- ј б ом и гвоздену шипку и с овом ночнем пробатитељсви, а римљаии су у граду као мртви | дати около мјеста, ђе се нашао стуб трапезни. били, па за успомену на то, што су ангели као | Одједном потрофим у камен, који ]е био земљом муље осјењавали мртвог св. Петра, православно ј засут, за један педаљ, раскопам земљу и, збиљам, свештенство увело је обичај палења машала у ј укааее се лијепа бијела камена илоча Ја мјесто очи Петров-дана сваке године. Мој пок. отац, | загриеи са земљом и кажем чобанима да ћу ^апитао је једном владику Амвросију, који му послије доћи извадити отале нешто, но младићи