Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 42

Записи тјз пастирског богословља. Саставио ректор кијевске духовне семинарије Архимавдрит Борис. Превео Григорије А. НиколиК свештеник у Митровиди. (Свршетак.)

IV. Одношај пастира цркве ка друштвеном животу. Пастир припада не само цркви, служ ење којој његова је главна дужносг, ттего и ономе друштву и народу, ме:ђу којим он живи и с којим је веаан тесним племен ским и државним везама. Онје друштвени раденик, на коме, особито при садањем прелазном стању друштва, лежи тегака одговорност у одношају према посл.едњему. Свештеник је дужан да представља собом углед живота у свима одношајима, пошто и религија, које је он представник, обухваћа човеков живот са свију страна освећује све најважније појаве и тежи да учини свакога човјека савременим у Христу. Ето за што пастир не треба да се уклања од испуњавања оних законнтих 5 друштвених захтева, који му не прече у испуњавању његове главне дужности. Покоравајући се јеванђелском закону љубави, он је обвезан не само да тежи о привођењу појединих лица ка Христу, него и, по мери сила својих, да помаже друштву и самој држави у тежњи ка вттшему угледу живота, — живота истинито-хришћанске државе. Нека он васпита у себи широке погледе на своје одношаје према свима људима, а не само према повереној му пастви. Нека он развија у себи способност најширег примењивања наравствених начела према њиховим практичним цељима у животу народа, изучавајући деловање идеје на сагласност и покрет друштвенога живота и утецај шихов на народни карактер, откривајући

истинито значење идеЈе, не само опгатечовечје, него и друштвено и државно, разгледајући њихову садржину при виделусвеопште историјеи у духу истинитохришћанске философије. У виду честога завођења друштва модерним, лажним теоријама, пастиру не може се оставитп те области без пажње под тим изговором, да борба с тим струјама времена не улази у круг његовнх званих правих службенпх обвезаностп. Он је дужан да се одупре заблудама и да помаже раширењу и укорењењу основа истините. благотворне и животне хришћанске цивилизације, у којој би се сгрого оградили и сачували сви интереси иравославне цркве. Пренебрегавајући те велике идеје општега блага, лако може да постане личношћу посредном и шта више ннштавном, неприметно постајући од пастира прости парохијски поправљач потреба. Пошто се ради разумеЕања светскога поредка захтева једно само знање богословља, него и самосвојна оцена начела истине, праведиости, поредка, љубави, у њих<^вом прпмењивању према човечјем животу, друштву и држави, то и свештеннк нема права да ограничава свој општи поглед само богословеним и метафизичким гледиштима на божанствено управљање света. Он је дужан проникнути у право стање света и човека својим погледом у његовом одношају ка промислу божјем и питати себе, где, како и колико зависп од делатности појединога човека могуће побољшање у стању