Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 96

Б.-Х .ИСТОЧНИК

Св. 3

друге, па и сами сродници према сродницима жипе у спађи и преииркама? Није ди то воћим дијелом лакомост, која потпирује ватру свађе? Од куд то, да се често нчјпоштенији људи мрзе и прогона, да се побпјају њихове најочевидније заслуге, да се спречавају њихова најчовјекољубнија подузе^а, и иде се затнм, да се њпхова цијела срећа упропасти? Зар није зато, што они стоје на путу овоме или ономе, што се овај или онај нпда, да ће се љиховом штетом кориетити ? Ах дп, користољубље и лакомост спе вшпе н више навлачи људе истим неправдаиа, какве њекоч јудејски свештеници премаИсусу починпше. IV. Најпослије преостаје још неплеменита бојазан људска и човјечанска угодност, која је некад равним начином припадала узроцима, који принесоше Иеуса на крст. За цјело се мора признати да нијесу били, сви који су судјеловали на разапињању, или бар пристали да га разапну, дично према њему гњевом и срџбом обузети. Многи од оннх, којн Му, по ријечима евангелија, код последњег уласка у Јерусалим викаху Осана, поштоваху Га сасвим искрено, и не имађаху никаква узрока, да тако брзо промјену своја мишљења према Њему. Али шта је то било, што их уздржаваше, да раде противно плану његових непријатеља. ГНта је то било, што их је навело, да након мало дана повичу „распни, распни Га! и Неплеменита бојазан људска била је, која је зацјело многе дотле довела. Највише дјеловаше та бојазан људска на Пилата, судца Исусова. Због ње је Он против савјести и убјеђености, да је Исус. невпн, изрекао ипак смртну осуду над Шим. Јер он као иноетранац није гајио у срцу никакве елијепе особите љубави према јудејским мишљењима и обичајима. Он се није бојао, да ће Исус од Назарета умалити његов углед. Па и његовим доходцима није могао овај Исус никакве штете нанјети. Да, што је још више било, он се освједочио шта више код судског преслушања о невиноети Исуеовој; јасно му је било, да Га прогања само празновјерје, завидл^иво надметање користољубље јудејских великаша. Он је чинио стога и више покушаја, да Исуса спасе. Али кад га стадоше његови непријатељи увјеравати, да ће у приврзкеност његову према цару пасти неповјерење, ако Исуса ослободи; сада се он поче

побојавати, да би га могли у Риму оптужити и навући му немилост свога Господара; при таквој помисли побједио је страх од људи страхопоштовање, које дуговаше својој дужности и својој савјести. Да угоди људима, радио је он неправедно и грозио. Али како? Можемо ли се похвалити да се таква неплеменпта бојазан од л.уди, таква 3 )човјечанска удобност не прнмјеКује више у данашње доба? Не скрива ли се често пута своје најунутрашњије освједочење, када водимо бригу о том да не уврпједимо извјесне знатне л>уде? Не про пушта ли се често пута, да бранимо пстину и невиноет, премда би то могли и требали, бојећи се да небп годила таква искрена обрана овом или ономе великашу, овом или ономе богаташу? Не говорили се често пута против своје јасне убјеђености и савјести? Не тврдн се зар још много којешта као истинито, не одобрава ли се још много којешта као право што се објашњује у срцу за неистинпто и неправо, само да угодимо људима, до чије нам је милости стало. Зар се не служимо често пута оруђем освете и пакоети, зато, јер нас веже слијепа бојазан од људи? Жалосне су те прпмједбе, али на жалост само посве истините! Но баш тога ради неби требали тако преухитрено пзрицати пресуде над оним, што се прије случпло, већ се радује што иекрспије испитати, јесмо ли чисти од слпчних мишл>ења, од сличних страсти, чије појаве на други.ч опажамо. Јер ма да се не окривљујемо ради тако тешких иреступака, ипак знамо, ко трпи у себи само једну сграст, тај је баш тиме способан за свако зло. Често фали само моћ празновјерном, частољубивом, љубоморном, користољубном; често би га требале само околности више потпомоћи и он би био нсто тако у стању, да тлачп епоје ближње, да их прогања, и да их усмрти, као онп, који су једном Исуга прогањали и усмртили. 0, сгога ћемо се пазити! Да, у овој недељи, кад се са срџбом сјећамо неправедног разапињањг: Господа Нашег Исуеа Христа, упитајмо се непартаично; јесмо ли доедије може бити нз особите љубави према старом обичају, или из завидЂнвог надметањн, или из користољубља нли из неплеменитебојазни човјечје зло подупирглпа добр^сцри јечавали? И ако нам наша савјест пребацп какав год

1 ) ? >>