Bosansko-Hercegovački Istočnik

1

Стр. 232

В.-Х .ИСТОЧНИК

Св. б

молећи га, да им каже, како ће се оног белаја кутарисати. Св. Саво рече, да ће сеона. живина од сада, па до стра т пнога суда називати „псето", а људи ће се од њега бранити дајући му хљеб, јер се оно чобанче док је било у човјечијем сурету (лику) хл.ебом хранило. Кад чобани чугае што им св. Саво рече, одмах отрчагае својим овпама, код којих затеку псето, које, кад угледа чобане, поче лајати и завијати. Чобани почегае бацати пред псето хљеб, те се тако великог бе лаја кутарисагае. Како је псстао вук. Св. Саво био је врло зенђпл (богат). Осим ораће земље, волова и крава, имао је преко двије стотине оваца, које би он чувао. Међу овим овцама, имао је једну „овцу разблудницу", коју је волио к'о очи у глави. Једном он изјави овце у планину и поведе собом и кера (овчарског пса). Овце су у планини, погато су се најеле, пландовале, а љегова „овца разблудница" стајала је уз њега и слушала, како јој он уз свиралу свира. Св. Саво ожедни, па слети на студенац да се воде напије, а своју „овцу разблудницу" оставн под оном буквом, ђе јој је свирао. Док је св. Саво отишао на студенац, у томе прилети његов кер, па му његову „разблудницу" закоље. Кад се св. Саво врати, има шга виђети ! Његова најмилија овц.ч од пса наклана и крепала! Он љуто заплаче, па рече: „0! проклето псето, у вука се створило! На овце нападали а људи те тукли и били. док ти се сјеме посве на земљи не затрло!" Тај час, претвори се св. Саве псето у вука и утече у планину, а из планине долази мс ђу овце па их дави и коље. Ама ће доћи вакат, кад ће се сви вуци на земљи искоријенити, јер је тако рек'о св. Саво. Кад ће то бити само сами Бог зна! — Од Василије Голјанин, из села Шимића (опћина Црна Ријегса). Чудо св. Саве. Св. Саво млого је иш'о по свијету и чннијо свакаква чудеса. Ни један човјек није прошаомимо. њега, а да га он није зауставио и поучио Ристовој поуци. '1 'ако једноч — ама је то давно било, сретне св. Саво једног човјека, па му назове Бога и рекне: „Е, добар човјече, право ми реци,

што чу те нешто упитати," а човјек рекне, да ће му право казати, ако знао буде. На то св. Саво рече: „Или је боље имати под старост, или под младост?" Човјек се замисли па рече: „Валах, намјерниче, ја мислим. да је боље имати под младост, него под старост." Овај човјек рече: да је боље имати под младост него под старост с тога, што је он сам био млад, а уз то био врло зенђил (богат), па к'о мишљаше: кад ја сваке добротиње имам сад, кад сам још овако млад, по готову ћу свега још више имати под старост, јер ћу сваки дан све више и више радити, те ћу више и имати, има се у рачуну преварио! Кад св. Саво чу што му онај човјек, рече, он оде од њега не рекав му ни ријечи. Млади човјек, једнако је радио и стек'о велики мал, па кад виђе, да се сасвим обогатио, он се лијепо и ожени. Са женом добије два сина, који, кад одрастоше, уз оца пријонуше за пос'о, те су тако грдни мал стекли, да већ нијесу знали, шта ће од мала радити. Једноч, онај човјек поћера четири вола у поље, а св. Саво искрсне пред њега, па назвавши му Бога, рече: „Е, добар човјече, оћеш ли ми право рећи што ћу те нешто питати?" Човјек одговори да оће. Оида св. Саво рече: „Или је боље имати под старост или под младост?" Човјек се сјети, да га је он прије двадесет година исто тако питао, па му рече к'о и онда, да је боље имати под младост него под старост. На то ће св. Саво рећи ономе човјеку, да је он на криву путу, кад тако говори, па му рече: да је боље имати под старост. Кад виђе св. Саво, да с оним човјеком не може никако на крај изаћи, он га остави и оде. Кад човјек дође са она четири вола у поље, он их упрегне у рало да с љима оре, али волови не могу с мјеста ни помакнути. Човјек их иоче шибати и ударати, али свеједно, они ни смјеста да крену. Тада човјек у љутини рече: „Бели вас је онај црни поп проклео, те сте се узјогунили!" Чим то изговори, а она сва четири товншса свалише се на земљу и крепаше! Ко тужан, ко жалосган^ врати се човјек кући, кад тамо, а он има игга и виђети: кућа му сва изгорјела, овце покрепале, а остали мал ајдуци однијели! Сад је догало скапавати од глади. Не могавши нигата зарадити, прода једног сина, те је тако он, жена му и старији син некако нроживио неки вакат, али