Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 231

опет није никоме ни наметао. Кад се смркне, св. Саво оде у „Горње поље" више чаршије и ту насред башче под једном јабуком заспи. Сву ноћ мирно је спавао, па кад устане, св. Саво рече: „Да Бог да, Фоча сваким родом и плодом рађада и све у њој благословено било!" Што св. Саво рече, то се испуни. Фоча и дан данас сваким воћем рађа, а она башча, што је у њој св. Саво спавао и благословпо је, ено је и данае у рукама једног бега, који, као и сви Фочани по предању говоре: „Св. Саво био је у Фочи, он је нашу Фочу благословио — да му је слава и милост!" Зашто жабе не пјевају Св. Саво ходајући с једним момком по Херцеговини, умори се и легне на једну ливаду а жабе почну пјевати. На то, св. Саво рече момку: „Реци тим тичицама, нека мало ушуте док ја заспим". Слуга рече: „Заповиједио вам је св. Саво да сад не пјевате док ои спава". Жабе одмах ушуте и ни једна се није чуда док је светитељ спавао. Кад св. Саво устане, пође са евојим момком даље. Поттс су подобро одмакли, рече св. Саво своме момку: „Ама болан, ми заборависмо казати оним тичицама у језерцу да опет пјевају, него одмах трчи и кажи им, нека опет пјевају". Момак све трчећи, дође до језера и затече једну ђе је изашла из језера па шути, а остале жабе све у језеру ни главе не помаљају Момак у хитњи рече оној жаби, што је била на обалу изашла: „Рек'о је св. Саво да опет пјевате!" Жаба одмах поче пјевати, која и дан данас пјева, а све остале жабе не пјевају, него „крекећу", јер нијесу у води чуле, да је св. (Јаво заповиједио, да могу опет пјевати, Село „Домрке" и људи „Бухе". Ходајући св. Саво по Миљешевској нахији, замркне у једном селу па иочне тражити конака, али, у коју је год кућу у томе селу дошао, није мого од буха остати. На пошљетку, срећа га намјери код једне еироте жене, па, видивши св. Саво да је код те жене врло чисто. запита је, може ли код ње једну ноћ преноћити. Жена видећи, св. Саву врло обучена, а знајући, да га нема су чим по-

дворити, рече: „Ја сам жена сјерота; код мене таки великаши не ноћијевај у. него хајде ти код нашегакмета; тамо ће ти бпти лијепо". Св. Саво каже жени, како је био у свакој, на и у кметовској кући, али да није могао нигђе ноћити од буха. Најпослије жена пусти св. Саву да ноћи, па му се почне скужавати, да га нема ни су чим подворити. Св. Саво рекне жени, да он није гладан и да му ништа не треба. него, нека она гледа дјецу нахранити. Пука сјерота, нејмајући брашна, замијеси дјеци погачу од балеге. Јадна дјеца гладна, почну плакати ишчући од мајке хљеба. Сјерота, стидећи се од св. Саве, а на то јој св. Саво рече: „Жено, вади хљеб — печен је!" То рекав, прекрсти божји угодник сач шљакам. Жена одгрне машом луг и подпгне сач, кад, а оно, хљеб шеничан бијел к'о на гори снијег! Св. Саво благослови хљеб, те жена и дјечица вечераше, наједоше се и још им пуно хљеба оста, те се од тога часа у тој кући није никада хране премицало. За то, што је св. Саво у то село „до мрака" дошао прозва га „Домрке", и људе назва у томе селу „Бухе", јер је у свакој кући затекао „буха". И дан данас у миљешевској парохији зове се то село „Домрке", а људи „Бухе". •— Прибиљежио од Ане Вујиновић, удове — попадије у Сарајеву. Како је постало псето. Оно су сједили чобани чувајући овце. Кад буде око подне, узму торбе упртњаче и изваде захиру (јело) па поменув Бога почну јести. Једно чобанче, не поменув Бога, нити се прекрстпв почпе — полегав потрбушке — јести. У том наљегне св. Саво, па рече чобанима: „Помоз' Бог дјецо!" Сви чобани одмах устану, па приме Вога. Оно чобанче, што је лежећи потрбушке јело, нити устаде, нити прими божијег имена. Св. Саво кад то виђе, врло се ражљути па рече: „Да си проклет, што божијег имена не хтједе од мене примити; да Бог да се у животињу, које на свијету нема — претворио!" У тај исти час, претвори се оно чобанче у псето, те поче на оне остале чобане лајати. Чобани се врло уплаше, кад виђеше сврга друга, да се у животињу, које на свијету не бијаше, претворио. Уплашени чобани оставе овце, па потрче за св. Савом,