Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 252

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Св. 7 и 8

макар спољашње границе и уелови њихове дјелатности, одређеност времена, који су дужнн посветити дјелатности тој, често одређена количина и шта више својстно работе, коју им ваља свршити, јављзју се за љих, као нешто напред дано, што они нису у стању измијенити по својој вољи, ма да би и желили то. У другим условима живи и дјелује пастир. Осим богослужбенога времена, он мож« да посвети толико часова својој дјелатности колшсо му је воља. Назначујући сам себи из дана у дан своју одређену работу, он без престанка рескира излишно и против закона чува себе, бирајући за себе бреме лакгце, но колико он може и дужан је понијети. На завршетку, не можемо, а да се не обратимо са чувством потпунога одобравања и хвале ка обичају западних свештеника водити биљешке о свакој учињеној посјети. Случајеви благотвор- ј ности, који се представљају свештенику; особито упозорене ма у каквом било то случају тачке бившег разговора; душевне црте саговорника, које се откривају у њему; религиозна стања породица и појединих лица у разним тренутцима њиховог живота, предмети, који највшне занимају мјјсли саговорника; особитости у духовном развнћу онога или онога из њнх — све овакога рада офористичке примједбе, сабране овде-онде, мало по мало састављају бог-ати источник ради извода, важни не само за онога, који их је писао, него и за науку, представљајући дивни, живи материјал за пастирско богословље, психологнју, ])азне граие државних зиања и т. слично. Желити је, да се и наши пастири угледају у том одношају на своју нскуснију и просвсјћенију занадну браћу.

3. Старање црквенога пастира о болнима. Болести и несреће, које сналазе иарохијане, нредставл.ају за пастира најзгоднији случај не само дати им утјеху, него указати и помоћ, какву може. Болесник је роб, затворен у својој соби, као у тамници, смирени и притиснути свијешћу своје немоћи и слабости, смућени страхом, може бити, од блиске смрти, без престанка осјећајући, како земаљски живот узмиче од њега мало по мало, а на његово мјесто уздиже се вјечни мир са својнм грозним привиђењима. У оваким тренутцима постају особито способнимаа цијенити и осјећати напоре и бриге о њима духовних својих руководитеља. Јер посљедњи имају као главну цијељ својих посјета у оватсовим случајевима обраћање и управљање душе к Богу, утјеху и ободрење несретно1'а, ако је он човјек побожан, и пробуђење у њему истинитог ј покајања, ако је он грешан и окорео у својим сагрешењима. Пастир је дужан да се приближава ка постељи болнога са дубоким чувством наде па Бога. На болест он је дужан гледати са религиозне тачке гледишта, гледати у њо] појаву Божанственога Правосуфа, које временито, но суровоказни грешно човјечанство. „Еолж^н ск)(Т5., и посктисте Мим" (Мат. XXV, 36,). За служитеља божанствене истнне и милоср^а то је најбоље вријеме носјете и утјехе парохнјана. Једна проповпјед Јеванћеља, ма Јгако да је она благотворна, недовољна је за олакшање туге и жалости. За то се захтијева права помоћ, права љекарија, л >ековита за душу и за тијело. Представите себи бпједника, који пати од тешке, иеизљечиве бољетице. Ко је у стању да улиЈе утјеху у његово измучено очајавнем и које је изгубило земаљске наде