Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 258

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

Јована и сликања блаженога стања праведних, која се налазе у откривењу, нигдје се не иредстављају тако јасно гласом Самога Бога, који иде с неба, као код постеље страдалника, прн предверју смрти. То је наиме таково вријеме, када се ништа друго, само ријечи Самога Бога, јављају правима, јер „оне су дух и живот". Све, што год говорио у ово вријеме свештеник, треба да има одношај ка Христу. „За њега он је дужан долазити ка болнима, ГБега сретати у болнпма ТБега проповиједати, о Њему говорити_ ТБему предавати све, њим обличавати, учпти и тјешити" (Соч. Иннок. еп. Пенз. Частк 2„ стр. 509). Али и у том случају мора се управљати према околностима. Свјесном грјвшнику, окорелом у своЈој безбожности, мора се говорити о Христу друкчије, него ли човјеку побожноме, но у то исто вријеме обојима тврдо, убједљиво, премда и ласкаво. Велика мудрост је неопходна овдје. Никада не ваља понижавати наравствено достојанство човјека, али у то ис.то вријеме неопходно је показивати му његове недостатке и побуђивати у њему гхотребу у вишој, већма савршено] праведности. Ријеч пастирева ка болному дужна је бнти заиста проповјеђу Јеванђеља, његових нада и пријетња, његових обећања и заповиједи^ пропонјеђу покајања и опроштегва гријехова, приближења гровнога суда и царства Божјега. Те велике истине треба да буду навјештаване кратко, не многима — простим ријечима, по могућности ријечима самога Јеванђеља; рјечју, задаћа је пастирева представити Христа духовном погледу болнога, као јединствену подпору и умирење ради његове болесне и грјешне душе.

Шта више истинито вјерујући човјек^ у тренутцима слабости и болести, осјећа потребу у ободравању; и пастир не ваља да улази у собу болнога са жалосним и натмуреним лицем. Он треба да уноси овдје утјеху и живот, ио да се чува у то исто вријеме лакомислености и неспособности разумјевати озбиљност болести и шта више, може бити, блискост смрти. Бива и таки болесника, који су више склоњени да гледају на ствари са мрачне стране; и то расположење обично расте по мјери тога, како тјелесне силе падају и воља постаје мање сиособном да се одупре том расположењу, које влада. Такови људи, ма да би били и добрима сами но себи, падају скоро у безнадежно очајање односно духовнога стања свога и обично са ужасом сретају смрт. У опхођењу с таковим болесницима, пастир је дужан да му нредстави доказе његовог истинито хришћанскога карактера, кога су се они открили у његовом животу, и с неком свештеном смјелошћу да га заштићава против њега самога, не с цијељу да произведе у њему самопоуздање, него да пробуди наду, да Бог неће оставити у потребно вријеме, да Христос, у кога он вјерује, сад га неће заборавити. Ротово у свима таковим случајевима Бог снисходи ка помраченој дугаи болнога и просвећује је, прије но што она остави тијело; али бивало је и других примјера, када болесници, најбољи хришћани, умираху у својој заблуди. Пастир може ободравати побожнога човјека, који је пао у таково мрачно расположење, говорећи му тако^ер о томе, да је, може бити, Бог попустио да духовни мрак и очајање овлада њим са том намјером, да научи и ободри друге вјерне.