Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

В .-Х. источник

Стр. 335

имамо доста посла и у унутрашшости да је спремимо за становање. Требају нам простирке, требају огњишта и пећи, требају сећије и столице, требају мјеста гдје ћемо се уморни моћи одмо рити, требају прозори и врата да добијемо довољно свјетлости. Како ћемо сада за те ситнице ? Простирке, сећије, столови и столице, биће добра дјела наша која ћемо чинити нашијем ближњијема, нашој браћи, огњишта и пећи нека буде врела наша љубав ка онима који траже наше помоћи — а мјеста за наш одмор нека буду утрвене сузе невољника и патника. Про. зори, наше очи кроз које улази свјетлост истине у нас, а уста нека буду врата и излив срца нашега — бистри извор из којега тече мед и млиеко а не јед и жуч. И гле, како окитисмо нашу сјеницу нашу кућицу, у којој ћемо ево с Божијом помоћи отселе становати. Мириса од смирне да окадимо и узвисимо наше славље па ко сретнији и задовољнији од нас. „Господе, тко пребива у срцу твоме, или ко се усељава у твоју свету гору. — Онај који је непорочан и без гријеха, ко говори истину и чини правду у срцу своме." Ето браћо драга, начинисмо кућицу и окитисмо је да нам буде удобна за становања, и то баш на данагањи свијетли празник кад је Господ наш Исус Христос изволио показати славу своју светим ученицима на гори Таворској, па и ми ево с апостолима пожурисмо се да подигнемо сјеницу у срцу нашем, видећи, да нам је добро овдје бити. Како смо сигурни мила браћо у овој и оваковој нашој кућици, не бојимо се ватре, ни олује, не бојимо се кише ни непого^е земаљске, темељи наше сјенице су тврди и постојани, наша света вјера којој „врата адова Не одољејут јој а љубав наша како је силна и јака — не боји се никакове силе земаљске. И ми склоњени тако и у такове кућице наше како смо сретни!! Куће земаљске, богаство, слава и част, слаби су да нас замаме и да нас у тренутном очарању заведу да заборавимо тај наш стан који сад подигосмо на овом светом мјесту и у овом свечаном тренутку. То је, моја браћо драга у Господу значај, данашњега дана, то је данашња наша слава на Тавору и у овом светом храму у који смо се

скупили, да нам Господ покаже славу своју. И он нам је показа и ми му вјеровасмо. — Вјеро васмо му и саградисмо сјенице и ладњаке за гтанове наше у срцу нашем — у ком је царство Божије; „царствоје небесно унутар у вама".(Лука ХУП. 2.). (Јн нам показа славу своју да би ми сјећајући се њега и V данима напасти и могућих искушења кад би напала на нас да се њега сјећамо и њему, као таковоме, посветимо сав живот наш, сав рад наот — који се скрива на темељу и основу вјечне наше куће и нашег стана, вјере, љубави и наде хришћанске. Па хоћемо ли кварити ту љепоту наше кућице и нашег сганишта ако случајно наиђу на нас искушења тијела на шега или обманитеља људскога непријатеља, или ако нас окупе биједе и невоље у нашој правди и нашој истини, или ако нас наши злотвори и непријатеЉи стану гонити и износити на нас свакојаке поруге имена ради Христова — хоћемо ли онда и у таком случају почети рушити тај тако лијепи градић наш — нашс срце, нашу љубав и вољу — „сјеницу гдје нам је добро бити". Хоћемо ли за љубав пропадљиве куће жртвовати кућу, која је увјек уза нас. Кућу и мир који нас и у гроб и иза гроба прати. Хоћемо ли чинити на ускос науци Спаситељевој за кога нам сам Бог данас на Тавору заповједа п Того Послушајше и . А његове су заповједи : да љубимо један другога — да добро чинпмо један другоме, да злотворима нашим праштамо увриједе, да се и за непријатеље Богу мо.ишо. То је кад и мирис наше куће — то је тијело наше и његова рада изрази — које је стан дугае наше. Па кад то знамо мила браћо, понесимо ту данас на Тавору саграђену сјеницу срца нашега чисту и свјетлу увјек и свагда до пошљедњег покрета тијела и издиханија, па ћемо тако и на тај начин сачувати чистоћу и мирноћу савјести наше која је извор среће и благостања нашег на овоме а благополучија на ономе свијету. С таком кућом спремљени и изишавши пред судију чућемо за нас радосни глас: Придите благословени оца мојего, насљедите вјечно блаженство које је за вас спремљено од створења свијета, амин. На Преображење 1896. Н. Ј. Лапчевић.