Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 347

да даде за откуп свог чемерног живота, онда је народ и тако својим тешким приликама из љубави према свом свештенству, које је с народом својим вазда заједнички дјелио и зло и добро — одвајао и давао служиоцима своје вјере, за љихов живот и одржање. Отуда је и остало чак ево и до данашњег XIX. вијека, да народ свештенству даје: жита, граха, сира, вуне, Ветена итд. према предјелима, и да му сс понешто даје у новцу: за крштење, втенчање, опијело, молитву, водицу, парастос, итд. Овакав начин наплате за свештенство, имао је смисла само за ондашња отоманска времена, кад народ у нашим покрајинама Босни и Херцеговини, није имао никаква права, слободе у вјери и народности својој, нитп икакве просвјете ни напретка — у каквом односу данас стоји него је само био Турски роб! Но, сада, кад је народ у овим измученим покрајинама поносној Босни и кршној Херцеговини под окриљем и управом Аустро-Угарске монархије, стресао са себе ланце Турског робства и ступио по Божјем промислу у бољу државну управу и правичност, и почео напредовати у култури и просвјети, ушљед чега је и свештенству потребно да се више учи и озбиљније спрема за свој свештенички позив, те се од свештенства с правои захтјева и очекује, да по свом положају, звању и образовању, развије више рада и енергије у свом узвишеном задатку; кад се тражи, да буде представник своје опћине и кад су му на послетку уопште све потребе увећане итд., да ли је онда право, да свештенство и даље остане при овој и овакој наплати, која је у једнаком стању од онда, кад је народ у најгорем робству био? Да ли је право да од случаја себи ужитак очекује; да мољака и просјачи и да сиротињи на терет пада, тражећи од ње наплату за оно што јој по вјери и закону сврши? На ова питања, нека одговоре они, који су позвани и на којима стоји дужност, да нам наше свештеничко стање поправе, а моје је само, да дал.е јадикујем. Колико је тарифа, (такса) мала и незнатна, према потребама и скупоћи, која данас сваког дана све већма расте, толико је све већа неприлика, што се заслужена награда без суда неда прикупити. Кад свештеник дође до тога, да његови парохијани виде у њему

свога тужиоца и парничара (гате се са свештеником ниукојем случају не слаже) и кад свештеник за неколико година обреди с тужбом половину својих нуријаша, — онда смо на чисто с његовим положајем и успјехом у раду! Може свештеиик бити добар, способан и ваљан, Бсг зна како, да послужи својим повјереним му људма и св. вјери; али при тако тешким околностима, сав му је труд узалудан. Свештенство не тражи, да се његово стање поправи и правичније удесу само за то, што му је ова досадања наплата мала, што је неправичиа и несаразмјерна према наплати државних чиновника. Оно тражи измјену и поправку свога стања поглавито за то : „што је неприликама око прикупљања своје наплате спријечено", те не може, колико би хтјето и колико треба дс одговорп своме узвишеном задатку. Да је стање већине свештеника веома злочесто; да је овај начин наплате недовољан и неосигуран и да свештеника од првог поздрава са својим нуријашима прате несавладљпве тегобе, то је очито свакоме! Кад долази на парохију нови свештеник у којој су му поповали дјед и отац, такоме је свештенику и Боже помози; јер га чека готово шљеме над главом и колико било земље и стоке. Такав свештеник може да не падне одмах на терет сиротињи; може своје парохијане и да попричека, за оно, што им по закону сврши. Но другније стоји ствар, кад долази за свештеника на једну парохију млади клирик (богослов), који нема на тој парохији никаква стања ни имања, као што народ наш каже: „Ко из горе клипама доћеран". — Каквих је данас на жалост већина, који овако суновратиЦе у евијет јуре — у неизвјесност сваковрсних патња, да одређењу им мученичку судбину стрпељиво сносе — ма да својим нуријашима донесеједино жарку љубав за свој узвишени позив, и пуно воље, да својим знањем што више приврједе св. вјери и својој општини. Прије свега ' и сама општина доће у неприлику: гдје, и куд да смјести свога новог свештеника?! У селу, гдје нема чиновника, нико и не гради кућа под кирију. Свештеник мора, да се склони, гдје било; мора више ослужити на вересију, него за готову награду, која се вере-