Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 370

Б .-Х. ИСТОЧНИЕ

Св. 10

^авно противлење вољи Божјој и будући изразом борбе против Бога, јавља се ожалошћењем против свих својставасуштаства Божјега. И мисао, да Бог мрзи гријех показз т је шта више, склоност гријеху, а не само сами гријех, јесте истинито зрно и основ сваког вишег духовног живота. Тим начином, као што је морална дужност безконачна, тако је исто и противност јој — гријех такођер безкоиачан. Г1о томе, пастир је дужан. да се обраћа наравственом чувству нераскајанога грјешника са силним, јасним и озбиљним ријечима; са ријечима, кадрим не само покренути и поплашити срце, него и ганути савјест, потрести дух човјека до његових најдубљих освова и помоћу благодати Божје зауставити човјека, огрезлога у гријесима, смирено клицати слично јеван^елском митару: Коже, лшлостик к в8ди гр^шникВ (Лук. 18., 13.). Он треба да улази у подробности обличења и да заустави људе осјећати своје гријехе, он треба да говори не о гријеху само у опште, него и о гријесима посебнима. Нераскајанога треба довести до сазнања, да Свемогући не може спасти човјека, који је свјесно упоран у својим безакоњима, и ко свјесно продужава да гријеши, свјесно претпоставља гријех испуњавању наравственога

закона, тај је већ сам себе осудио на погибао. Душа, свјесно удаљивши се од љубави Божје, тим самим по природном поретггу твари, заградила је себи ириступ опћењу с Богом, познавању ГБега и блаженству, које проистиче из опћења с ЈБим ; Она је већ мртва у својим гријесима и безакоњима. Ииак је истина, да је таква душа способна васкрснути за нов живот ? јер ју Бог љуби и жели свакоме човјеку СПЛСТИГА И 1ГК рД38;И'К НСТИНК1 Л(Ј1ИТН (1. Тим. II., 4.), што је гријех по себи нешто са свиЈем страно, неприродно, ненормално у човјеку, противно свој његовој природи и нема ншпта с њом општега, — та велика истина треба да побјеђује пастира, слично Христу, да се стара свакојако да спасе нераскајанога грјешника, као изгубљену овцу; јер он не може очекиватиЈ да окорјели грјешник сам тражи, спасења. Вјера и надежда истинитога пастира на обраћање најокорелије у гријеху и нераскајане душе треба да буде непоколебнма. Некоје треба да чупа из погибељи, као горући угарак из стреје, са таквим ризиком и смјелошћу, с каквом самопожртвовани човјек лети у кућу, која гори, да сред дима и ватре спасе живот оних који гину.

Храм Вожији и Његова свештеиа вриједпост за Хришћапе. Превео с руског Светозар Марјановик. (Свршетак.) Храм Божји — светилиште.

Дл Уммшнт-К ТЕК! Го1ПОД-К ДЖК П11ЛЛИ, ДЛ ПОМЈТЋ Т1Е-6 ПО-ИОШ^-К нз-к [ катилнш,»1 (Псал. XIX., 2.). Вк^П^ Ж( Пггрг Н ^ЛНТч К01ЈС0ЖДЛ1ТЛ КО [КАТИГ.ШШ,! НМ ЛТО<1ИТк8 (Дјеј. ПТ. 1). Када улазиш, православни, у цркву, у то светилиште, то знај, да те је Го-

спод удостојио велике милости Овоје. Храм назива се светилиштем за то, што у њему обитава свети Господ, Сведржитељ, Цар славе. Светилиште је и по томе, што је то мјесто и за наше душевно освећење. Кроз молитву ми улазимо у духовно