Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИЗТОЧНИК

Стр. 423

свјетне прилике наше врло Јадне и кукавне, неукн учитељи, мајке, псалтирци свештениди и самоуци ђаци по манастирима, слијепци са гусдама о славама и скуповима манастирским,то су биле живе школе онога времена, из којијех се је породио будући т. ј. данашњи просвјете асивот, који ево озарен напредном педагогијом и наставним начелима, а разгријан на сунцу слободе, коју мп уживамо под моћним окриљем милостивог нашег господара и владара Франца Јосифа 1. и Његове човјекољубиве владе. која данимице отвара, зида и прави овакове просвјетне расаднике, училишта сваковрсна, гимназије и друге просвјетне заводе, којима се утире пут бољем и сретнијем будућем животу народа наше миле отаџбине. Школа, и једино школа само у данашње вријеме најсигурније Је средство за стварање среће човјекове, али само такова школа, која је везала руку по руку са црквом, својом посестримом, без које би овај свијет бпо: „очајна пустиња људског лутања без Божијег кажнпута, долпна свакојаких биједа и невоља без утјехе. сиње море самих бродолома без луке и пристаништа, зарасла шума забасалих путника без свјетлости — кад га неби путем загушене честе варљивих свјетских искустава озаравала луча вјечне истине

с неба на земљу и вјечнога пута са земље на небо". Тако би била пуста школа без цркве. „Она неби могла задовољити човјечЈ - ег срца у тијесним границама овога свијета, његовог скученог знања и искуства, нити би могла без цркве пробити кроз међу и загледати у дубље тајне кратког човјечјег ума, што би без цркве могла утјешити јадног човјечјег срца, на очигледу толиких гријехова у слатком благовању, и толиких добро ■ дјетељи и врлина у' најтежем страдању њиховом". Школа и црква, два су то ока души и срцу нашега живота, љубимо их као зјенице у глави, јер кад се оне склопе и затворе — в јечнаЈ - а памЈ - ат среће и напретка нашега народа! И на чувању овога аманета св. Саве од такве вјечне памјати, будимо сви ј - едно, у једној мпсли у једноЈ* љубави и надежди, као једно племе и као једна породица св. Саве, и са такијем радом и јединством најбоље ћемо његову успомену прославитн. А ми то можемо, јер имамо за домаћина и господара Његово Величанство нашег премилостивог цара Франца Јосифа I., кој'и се очински брине за све своје вијерне поданике — и даје им прилике, да се опросте мрака, а да их обасја свј 'етлост истине. Амин. П. Л.

Ријеч I Христос воскресе! Богољубни Хришћани! Светкујемо данас дан светога васкрсења; лобједну пјесму пјевамо ! Пасху празнујемо ! Па буди и мени дозвољено, да вам коју рекнем поуке ради на даиашњи благи дан. Но што да вам речем?! Скетост празника и величина Дана данашњега, а у неколико и потреба времена захтијева, да вам коју речем о самом Госиоду Иеусу Христу, који треба да је предмет славе нагае увијек, а особпто на данашњи дан. Хоћу, да вам говорим о Бзеговом божанском п човјечанском јестаству —- или природи. Господ Иоус Христос по бићу Своме је Бог и човјек — Богочовјек. Тако нас учи св. вјера наша, . , . тако нас учи св. црква наша.

ј Ускрс. Јер кад Он не би био Бог, не би Његово зачеће Арханђео Гаврило навијестио ни Га назвао Сином вишњега; а кад Он не би био човјек, не би казао Дјеви Марији: » здчншш ко чргк^ и роднши Смнд. Кад Он не би био Бог, рођење Његово не би прославили кон небесни нити би му звијезда са истока довела волсве на поклоњење; а кад не би био човјек, не би се родио, као што се рађамо ми, и не би легао у јасле. Кад Он не би био Бог, не би Га праведни старац Симеон узео у наручја и назвао Спасением; а кад не би био човјек, не би био обрезан и посвећен Госцоду. Кад Он не би био Бог, не би га на Јордану и Тавору глас Бога Оца назвао Сином Својим вазљубљеним; а кад не би био човјек, не би се крстио од Јована. Кад не би био Бог, не би заповједао вјетру и олуји; а кад не би био човјек,