Branič

Страна 14.

В Р А

Н И Ч

Број 2.

Ако је садањег држаоца државина била дужа у тој години, онда је и овај интердикт тад био геНпеиЛае роааеваГошв иначе гесирегапс1ае ро»8в8810Ш8. 12. -— Јустинијан је сасвим изједначио интердикт ићчгМ с пнтердиктом нИ ровбГДећв тако, да је овај последњи штитио државину и покретних н непокретннх ствари (П. 1. рг. §. 1. I). ићчг1)1 43, 31.). 13. Интердикт ипсЈе VI. — Ово је био без поговора најважнији међу свим интердиктима гесирегапДае ро88е8810Н18. Њим се могао користити онај, ко је имао правну државину, савесну или несавесну, а не само просту детенцију, па је ту државину изгубно услед физичког шш моралног насиЉа (сЈејесћо), које је бидо извршено било над н>пм самим било над његовим Заступником. У класнчном се праву правила разлика између простог или обичног насиља од насиља извршеног оружаном руком (VI8 агша!а). Таје разлика би.ча значајна у томе, што истиснути држалац (ДејееШб) није могао успети овим интердиктом, кад је био случај иростог насиља, ако му је државина према противнику (сТејтепб) имала једну од оних трију махна ( уг , с1аш ргесапо); противник се у том случају одбрањивао особеннм приговором т. зв. ехсерћо угћобае роз8е88101П8; а на против, ако је насиље било извршено оружаном руком, номенутп приговор није могао обеснажиги дејство интердикта с1е VI аппа1;а. Но под Јустинијаном ее нису више разликовала та два случаја; ннтердикт с!е У1 агта1а је отпао п остао само интердикт ипс1е VI, ко]и је и даље заштићавао државину само неиокретних 1 ) ствари, п којим је силом истиснути држалац одржавао увек нобеду над насилником, па и онда, кад му је државина према овоме имала какву ману. А пошто је овај интердикт био основан на преступном делу (с1ејесћо), то је се он давао само према извршиоцу тога дела или његовом саучеснику, и то само за годпну дана; а носле овог рока или уопште против наследника насидникових, могло се тражити овим интердиктом као тужбом само оно што се у њега геар. његових наследника нађе. И тако, ова је тужба била вечита (не застарива) према насилнику (сполиатору). Наследници истиснутог држаоца имали су наравно иста права, која је и овај имао. — Лравна су дејства овог интердикта била веома строга. Сполиатор је био дужан не само да врати ствар и све плодове, како оне које је збрао тако и оне, којеје могао

! ) Јер је државина покретпих ствари била довољно ротив насиља ваштићена интердиктом 1Љ11М као и тужбама (аеНопеа) ГигН, VI ђопогиш гарЈогот и аа ехћШепЛит (%.. 1. § С. I). Ле VI, 43, 16.).

прибратп, него је морао <1ејесћ18-у накнадити и сву штету (0111Ш8 саи8а), коју је овај услед тог преступа претрпео. Осем тога с1еј1сеп8 се није могао од озе обавезе ослободити ни случајном пропашћу ствари нити тиме, што дотичну ствар нема више у својој државини. 14. — II. Потоња прерада посесорних интердиката. — 1 Тужбе за одржање државине. — Њих је у Средњем Веку, наиме у Канонском Праву, било две. Прво је била роз8е830пшп огсНиапшп, па се затнм у практици развила и друга, ро88е880гшш зшпшагшт или аиттагшвтшт. 15. — а) Ро88е880пит огсПпапит или редовна државинска тужба. Она није ништа друго до ш^егсНсћпп ић ро881с1ећ8 у Римском Праву, које је у Средњем Веку важило као Опште Право. Циљ је овој тужби био у онште тај, да се расправи еамо иитање о државини , то јест, да судија утврди чпја је државина, па да је оном парничару, коме је призна, досуди и заштити од самовласног узнемираваља од стране противника парничара. Основа је овој тужби била иравна државина тужитељ■ ва у време покретања спора, а повод, пак, што му је противиик (туженик) речју или делом узнемирава. Овде су обе странке имале исти положај и судија је имао извиђајем да утврди : ко је од тих парничара у истини држалац, а ко узнемирилац. Иа, ако је нашао, да је туженик држалац а не тужидац, онда он није смео само тужбу да од бије, већ јеморао туженику државину признати. Иначе би питање о државини остало и даље нерешено, па је била оправдана зебња, да се та судска борба, која није пресудом коначно решена, ван суда не продужи. А државина садањег држаоца у овом спору доказивала се фактима из садашњости н. пр. становањем у кући или обрадом њиве, о државини које се спор водио итд. Ади се не ретко садања држа вина утврђивала и фактима из арошлости, н. пр. кад се спор тицао државине какве подаље шуме, тад се садања државина могла утврдити сечом дрва у њој иосдедње јесени или и раније. А како се и то дешавадо, да су оба парничара неко подуже време, а независно један од другога, вршили државинске акте на спорној ствари (н. пр. обојица су секли дрва у истој шуми, обојица су стоку своју пасли на истој ливади, обојнца су у истој води рпбу довили итп.), то се онда питало, ко је од њих двојице прави држалац, а ко узнемирилац. И практика је у овом случају узимала: да је она странка држалац, чије су државинске радње биле старије, па с тога се тужба раније сматрала као тужоа из старије државине , те је