Branič

Број 2.

Б Р А

Н И Ч

Страна 15.

имала иетиторни карактер. — Но од Савињија, тај се назор у теорији напустио, те сад старија државииа претеже само тада, ако она и сад још траје. И тако, данас се у теорији сматра као циљ ове тужбе: а) да се судом иризиа д-ржавипа садањем држаоиу, б) да се нареди уклањање оних паирава, које државини његовој сметају , в) да се сметање исте за унапредак забрани , а према пршшкама да се противнику наложи: да да обезбеђењв, да држаог^а пе&е вигие узнемиравати; и г) да се признатом држаоцу од противника досуди накнада за доказану штету , коју је због извршеног узнемиравања претрпео, као и ону, коју за време трајања спора трпи, но ово под претпоставком, да је узнемиралац тој гатети крив Ова тужба и данас, као и некада, има и рекуиера.торно дејство т. ј. суд може тужиоца, и ако је садањи држалац, осудити да спорну ствар врати туженику, но ово само тада, ако је овај доказао: да је државина тужио.чева ирема њему манљива (уШоза). 16. — б) Ров8е880гшт вшптагшт или 8Итташваттат. Норед оног редовног државинског процеса развила се била у Средњем Беку у италијанској практици и ова друга загатита др жавине, која је потом и у Немачкој (1555. г.) била усвојена. Овде се питање о државини није, као у оном редовном државинском спору, дефинитивно већ само иривремепо регаавало. Овде је судија, на основу врло брзог и кратког (сумарног) извиђаја, и просто ио вероватноИи , регулисавао фактичко стање, наиме, он је тек ијтвремено досуђивао државину оној странци, која је успела да судији вероватно покаже, да је она садањи држалац ствари (н. пр. да је она у последње време вршила државинске акте на ствари). а противник јој није могао у одбрану своју истаћи приговор, да јој је државина према њему манљива (ехсер^о уШовае ро88е8810Ш8 а1) асЈуег^агЈо). Алп ово регаење није ни у колико било од утицаја на дефинитивно решење питања о дрЖавини у оном редовном државинском спору. ^ почетку је овај сумарни државински процес претпостављао оиасност, да за време трајања оног редовног државивског спора не дође до сукоба и насиља међу парничарима због тога, вио би сваки од њпх хтео да врши државинске акте на ствари; но доцнпје је било довољно само то, да већ постоји редовни државпнски спор, јер је махом било потребно да се међу парничарнма регулише неко провизорно стање за време трајања процеса. — Ну ова противност између оног редовног и дефинитивног и овог провизорног регаења државинског нроцеса ушла је у нонска партикуларна ирава у Не-

мачкој у другом значењу, наиме у томе, што је овај ро88е880ГШП1 битапит или 8итташ881П!ит важио као правилан државински процес (т ј. као онај р088е880пшп огсИпагшт у Опгатем Ираву), а на супрот овоме разумевала се (по погреганом тумачењу једног канона у канонском праву, наиме с. 9. X с!е рго1>. 2, 19.) као редован државински поступак (р088е880пиш опИпагЈшп) тужба из државине с иравним основом. (К1а§ - е аи8 (1ет ШиНг^ен 1>е«11:хе), — Овако је и по Аустриском Законику 1 ). (Наетавиће се)

Да ли признање као олакшавна околност (тач. 7. §. 59. крив. зак.) има места при делита, за која закон доноси смртну казну?

Пре него што приступимо решењу овог питања, да кажемо какву улогу има признање у науци кривичног права. Признање у науци крив. права нма двојаку улогу: или се иризнањем нешто доказује, или се узима за олакшавну околност. Те је улоге признању дао и наш законодавац, као што су му дали и остали законодавци. Каква својства треба да има признање, да може бити потпун правни доказ, то законодавцп сами одређују, па тако чини и наш законодавац, који у §. 225. крив. суд. пост. побројава, која својства признање треба да има, те да се може узети као потпун доказ. Овако признање је једашод најважнијих доказа по нашем закону. Као год што законодавци одређују, каква својства признање треба да има, па да се може узети као потнун доказ, тако псто они одређују, каква својетва треба да има признање, да може бити олакшавна окалност. Тако чини и наш законодавац у општем делу кривичног закона глави У-ој §. 59. тач. 7., говорећи у томе §-у у опште о олакшавним околностима. Погато смо казали какву улогу има признање по крив. зак,, да иређемо на расправу постављеног шггања. Из §. 59. тач 7. види се, да је законодавац дао признању моћ олакгаавне околности за сва без разлике кривична дела, па и за она крнвична дела, која доносе смртну казну. Прелистајмо цео наш кривичнп закон, па ћемо видети, да законодавац изречно нигде не спомиње, да признање нема олакшавну моћ при делима, за која закон доноси смртну казну. !) Папс1а ВеаНг, § 7. стр. 201, и 202.