Branič

стр . 950.

б р а н и ч

број 24.

мената потребних за стварање судиског убеђења о истинитостш тврђења нарничаревих. Јер би у овом случају парничар једна своја тврђења потврђивао другим тврђењима, која непрестано морају остати само тврђења, а никако не могу имати силу доказа, нити код су^ија створити убеђење о нраву дотичног парничара. Да је пак неосновано позивање на аналогију §. 94. грађ. суд. пост., осим до сада изложеног може се потврдити и §. 453. гр. пост., у коме се ништа не говори „о препису овереном од стране тушиоца", а то свакако за то, што после ове тужбе сдедује одмах осуда. А закон за осуду тражи доказе а не наводе и преписе оверене од стране парничара. Може §. 200. грађ. ност. баш и не бити довољно јасап, можесе и двоумити, да ли се под „српски превод" разуме превод нотврђен у српском министарству иностраних дела (§. 187. грађ. ност.) или само оверен од стране подносиоца, али се никако, па ни путем аналогнје, не може извести: да је законодавац код страних исправа хтео да одступи од основног начела, у доказној системи нашег постунка исказаног у §. 178. У осталом за овакво одступање од онштег начела, потребно би било, да постоји изречан несумњив законски пропис а не да се то изводи; из неодређене одредбе §. 200. грађ. пост. — или би бар требало изнети побуде, које су законодавца руководиле за оваково изузетно наређење, а не само позвати се на аналогију §. 94. Првостепени Суд своди своја разлагања на то: да је за расправу спорног питања од пресудног значаја нропис §. 178;. грађ. пост. и да се једино на основу овог прописа у вези са §. 453. истог ност. спорно питање дај е правплно и успешно решпти — а никако по аналогнји §. 94." Но Касациони Суд у општој седници својој од 1 2. Јуна 1898. године Бр. 5429 одржао је у сили примедбе свога оделења, а противразлоге првостепеног суда одбацио.

Саопштио 'Б. С. Чохаџић