Branič

стр. 110.

б р а н и ч

број 3.

мет заузима у систему света. Према томе право (да то речемо већ сад) као правило за људске радње долази у ону врсту наука које изучавају човека у целом пространству његовог душевног живота, а које се тиме сасвим јасно разликује од оних наука, којима је предмет спољна природа. Прва врста наука бави се појавама које нису ван субјекта, који сазнава, које су или производ човека или су у таквој вези с њим, да се не могу замислити без какве његове радње; друга врста, на против, бави се изучавањем појава, којима управљају физички закони и које су ван човека и од њега независне. Али, као год што се природне науке деле у онолико посебних наука, колико има страна са којих се може природа изучавати, тако и наука о човеку може се поделити у две главае групе; једну, која изучава човека као таквог, његову унутарњу природу, то је група сиекулашивних наука; другу, која га посматра у практичну животу, његовој спољној радњи, то је група ешиских или моралних наука. Заједничка основа свију моралних наука је воља. У ову носледњу групу наука спада и право. Арисшошел (мета®изика II, I) разликује теориско знање од практичног. Првоме је нредмет узрок по себи, другоме јепредмет дело. Теоријске науке, дакле ; у Аристотеловском смислу, обухватају спекулативне, математичке и Физичке дисциилине; практичка наука одговара дисциплинама, које ми називамо моралним, а које он дели на етику, економију и политику. У делу (прсс^;) је садржан сваки облик моралног делања (активности), а према томе и права. Огист Конт (Аио'и8(:е Сот1;е, Соигз с1е рћИозорШе роз1Пуе, Рат 1864.1.2-1ете1е<Јоп) напротив, полазећи сапозитивног гледишта, набраја у природној или позитивној философији шест основних наука и то: математику, астрономију, физику, хемију, Физиологију или биологију и социјадну физику или социјологију. Ова би последња одговарала моралним наукама, по претходној класиФикацији. ОПШТИ ДЕО ГЛАВА ПРВА Морал и право. §. в. Сваки акт воље има свој смер и ствара извесан однос. У апстрактеом, могао би се замислити такав однос између воље и какве ствари, замишљајући човека у стању потпуне усамљености, но то би била случајна појава и без икакве вредности. Да какав однос постане етичан тј. практичан у правоме сми-