Branič

стр . 474.

ВРАНИЧ

број 10.

у општој седници протумачи ту одредбу. Министар Правде обраћао се непосредно Касационом Суду, а остали министри преко њега. Министри као власт административна, користили су се горњом законском одредбом не само кад је у питању била каква нејасност или противречност осталих законских одредаба, те да има места тумачењу, него и онда кад закон није предвидео никако извесне случајеве, који се у практици јављају. Осим тога под тумачењем закона разумеваии су сваки закон без разлике, не гледећи да ли је тај судски или административни. Српски Касациони Суд тако је многа питања расправљао, а многа нерасправљао, налазећи да „или није компетентан да тумачи и допуњава закон" или „да се празнина у закону не може допуњавати принципијадним судским тумачењем, него одлуком законодавца", или „да ће Касациони Суд моћи расправити питање, кад му се изнесе конкретан случај, иначе принципијално тумачење у општој седници прејудицирало би питање, т. ј. општа би седница у натред доносила решење, а то је противно принципу правне науке и одредбама позитивних закона" и т. д. и т. д. Напоменућемо још да су Министри, који су подносили умесна питања, сматрали их обавезна за се и објављивали свима ради знања и управљања. „Ту имено практику осуђује српски проФесор у своме делу, које поменусмо на челу, и доказује њену неоснованост. У том делу, да би што боље расветлио ствар, он се дотиче начелне поделе власти (стр. 4—8), односа између судске и законодавне и административне власти (стр. 9 —118) и смисла §. 16. тач. 2. закона о устројству Кзсационог суда (стр. 118 до краја). Писац пошто нам је пружио прецизно и свестрано разгледано питање, долази на следећи закључак: 1-о. Тумачења, која Касациони Суд доноси по појединим предлозима Министра Правде о појединим законима, нису ни за кога обавезна: ни за Касациони Суд, ни за друге власти па ни за самог Министра, који је протумачење тражио. Тумачење закона припада оној властп, која има право да доноси законе (тако наређује и српски Устав). 2-о. Касациони Суд није ни по Уставу (српски Устав доцнији је од закона за устројство Касационог Суда), ни по закону, ни по науци компетентан да даје министрима чак и Факултативна мишљења о томе, како ваља разумевати ј едан администрашивни закон, т. ј. закон чије се извршење ставља у дужност административној власти, тим пре, што код нас (у Србији) судска власт не само да не може вршити активну администрацију, него ни решавати административне спорове. 3-е. Стојећи на томе, да