Branič

број 9—18.

В Р А Н II Ч

стр . 503.

пресудама, које се односе на лични 8ка1из једног ту^инца, даје исту силу као и законима који одређују његово стање. Не би се без сумње устезали поклонити вере крштеници изданој у туђини, чак кад је донета пред кривичие судове, сматрати је као утврђење година тако исто као и крштеницу издану у нашој земљи. Довољно је, по чл. 47. грађ. зак.: да је издана у облику који се употребљава у туђини. Зашто се не би придала иста вредност верном препису туђинске пресуде донете од туђинских судова, разуме се, само ако су надлежни. Ми за то не видимо разлога. Можда се писци при свем том, кад се дубље уђе у ствар, изражавају врло неограничено тврдећи да, кад је крштеница показана, није потребно, стављати пороти нарочито питање о годинама. Није одиста немогуће, да крштеница има грешака, и да није никад поправљана. Претпоставимо да оптужени спори садржину крштенице. Ко ће битн судија вероватности или основаности ових спорења? Ако се допусти оно што је неоспорно, да је младост испод 16 година основ за оправдање, околност која може да искључи кривичност, и у свима случајима законско извињење, тако исто треба допустити, строго узев по правилима, да се порота мора нарочито да пита о овоме, чим оатужени тврди да је малолетан и спори садржај крштенице. Ако је оспоравања бесмислено, онда је резултат овога саветовања несумњив, и тако ће нестати једног питања више. Ако је пак оспоравање озбиљно онда по којим би се правилима могло допустити суду, председнику суда, да га реши не стављајући питање ? Ако је то тако, онда хоће ли једна грађанска пресуда, која одређује године, више вредети од изворне крштенице? Хоће ли се моћи довести у питање пред кривичним судом оно што је већ пресуђено ? Овим се у истини и ставља питање о вредности суђене ствари. Ми мислимо да, што се тиче грађанских пресуда изречених у нашој земљи. ово иитање мора да се реши потврдно, чим се усвоји основ да кривични судија није везан, изузев случаја где то закон било изрично или прећутно нгфеђује, одлукама донетим у грађанском предмету. Ово је правило опште примљено и, у осталом, истиче из упоређења одредаба прве главе нашег новог казн. суд. пост. (закон од 17 априла 1898). Пођимо баш од најповољније претпоставке: Зар се може поклонити већа вредност пресудама донетим у туђини због туђинца, који је тамо рођен? Ово нач изгледа недопуштено. Како би било могуће поклонити туђинској грађанској пресуди, која се односи на узраст туђинца, сталнију вредност суђене ствари него ли белгијској грађанској пресуди, која је изречена с истом недлежношћу због Велгијанца рођеног у Белгији? И то