Branič
број 9—18.
баш пред белгијским кривичним судом? Ништа не помаже, што је јасно проглашено, да лице на сваком месту носи свој лични з!;а"(;и8, онакав какав је законски одређен у земљи којој он прииада, све једно да ли он истиче из закоиа или из иресуде. као што то тврди Лоран. Битна разлика постоји између закона који непосредно одређује 8Шиа и пресуде, која је само мање или више тачна иримена закона на дони случај, примена која је основана на мање или више тачном оцењивању ствари: Радо допуштамо, као и сви писци. да се туђинским пресудама, које решавају питања ове врсте по правилу припада вредност суђене ствари, само ако су надлежно донете, пошто смо допустили, као што чини Фиоре и други писци, да се ова вредност суђене ствари у опште придаје туђинским пресудама, које су постале извршним, само ако долазе од надлежног суда, и пошто им ми одричемо само извршну силу. Али не бисмо могли допустити, да оне имају ову вредност пред кривичним судом кад њу немају чак ни белгијске пресуде. Ми мислимо, да би требало тако исто решавати, кад се тиче туђинских извршних пресуда или решења, које би решавале о тужби којом се тражи природни матернитет или патернитет, или просто о питању законог порекла, сем ако ова питања не долазе пред кривични суд код кривичног дела прикривања личног стања. У овом последњем случају она су одиста претходна, кад грађански суд још није донео одлуку (327 грађ. зак.) и следствено, кад грађански суд решава, ово решење мора вредети за кривичне судове. Али, кад је поведено питање о пореклу н. пр. поводом оптужења због оцеубиства, напада на наравствени живот, обичног кварења младежи или чак због крађе, у коме случају односи тесног сродства или брака између окривљеног и жртве образују извињење које ништи кривицу, онда пресуда коначно изречена по грађанској ствари не може имати вредност суђене ствари за кривичне судове, кад постоји оспоравање. Можда би било боље, да је другаче. Али у данашњем стању законодавства белгијског као и Француског не постоји ниједна одредба, која би овде допуштала изузетак од општих правила. Да ли је исто тако и с пресудом или решењем. које потврђује усвојење? Питање може доћи приликом истраге за хотимично убијство или повреде тела, чл. 410 каз. зак., сматрајући као отежавну околност случај кад би се кривично дело, учињено не само према природном оцу или матери и законим прецима, већ чак и према поочиму и помајци. Наше ће се решење битно разликовати. Пресуда о усвојењу не ограничава се да докаже стање; она даје ново стање. Ово чисто замишљено стање може долазити само из