Branič

број 19—24.

б р а н и ч

стр. 717.

написата, и према томе да се није криво заклео, а његов бранилац при датој одбрани поред осталог изјавио је, да исправа нема вредности, јер не одговара пропису §. 192. грађ. суд. пост. па отуда да нема ни дела кривоклетства. Првостепени Суд осудио је оптуженог Н, на казну са разлога: Испитиваним сведоцима утврђено је, да је Н. предао механџији обвезу, коју му је Ж. написао, а према положеној заклетви Н. је учинио дело кривоклетства, — §. 266. казн. зак. јер је се код општ. суда заклео, да Ш-у. није казао, да напише ва њ' ма какву обвезу механџији, и да је спорна обавеза написана без знања и одобрења његова. Одбрану његову, да је дуг исплатио одмах, Суд не може да прими, јер и без обзира на то, као и у опште да ли обвеза има ма' какве зак. вредности, Н. је се криво заклео, јер је својом заклетвом тврдио, да није казао Ж-у, да за њ' направи обвезу, као и да је Ж. ту обвезу без његовог знања направио, што свему томе сведоци противно тврде. По незадовољству браниоца Апелациони Суд поништио је пресуду судску са ових разлога: „Кад је питање о оспореном дугу свршено код Општ. Суда мимо признанице — клетвом —, која је туженом досуђена са разлога, што иризнаница није одговарала зак. прописима као јавна или прив. исправа и кад се поверилац, у овом крив. делу појављује само као сведок, који ништа не тражи, — онда је Суд у основу погрешио, кад је узео, да постоји дело лажне заклетве, јер се за појам овог дела, као акта о обесвећењу религиозног обреда, тражи још и материјално оштећење, као основа из кога потиче тужба, а овде гога нема. Тај зак. услов, који се при судској оцени не може оби^и, јасно се види из деФиниције §. 266. казн. зак., који говори о грађанским парницама, и у односу кривоклетства претпоставља само „изгубљено или лажно задобијено право" Осим тога, ако би се погрешно дозволило, да се оваква питања расправљају и без прив. тужбе, неби ипак доказано било, да стоји кажњиво дело кривоклетства за то, што се постанак исправе, била она приватног или јавног карактера, не може доказивати сведоцима без обзира на вредност спора и по томе на надлежност спора., јер би противним поступањем било отворено поље удешеним тражбинама на штету личног права и јавног кредита. Најзад, ако би се погрешно узело, да се сведоци у оваким питањима могу употребити као доказ, оспорена обвеза нема вред-