Branič

стр . 726.

б р а н и ч

број 19—24.

магисгара а за тим и као чланови консилиума, и нааослетку састављају&и и магистарске едикте. Али тим радом једва да је аоложен основ за даљи научни и систематски рад. Јер очај се рад, може се рећи, аочиње од онога доба када се аочео јављати критички и контроверсни елеменат у араву, ариликом сИвртаИо (огг. 1п1егрге1аИо 1едга дакле . . те говори даље о интераретацији 1е§18; у 3. алинији тога гледишта утицаја римскога правништва еа нраво — правне праксе говори о сасма другој једној чињеници, „којаје снажно и доста аовољно утицала иа развитак аравне науке у Римљана. Та је чињениг^а аромена рсаубличкога режима у монархијски" , о тој чињеници говори скоро толико, колико и о тгегргеШЈо 1е^18. — У другом гледишту утицаја другога зиачајнога момента у историји римскога права на право, т.ј. правпој науци, каже г. писац најприје, што је правна наука, затим говори о одпошају римске правне науке прама философији и практичном животу. У 2. алинеји каа:е г. писац: в Трагове утицаја рада римских аравника налазимо у њиховим саисима, које у оаште узев можемо разликовати на две категорије: једни с.е односе чисто на араксу, а други на доктринално излагање арава". Затим : „У саисе арве врсте долазе они -који су служили свакодневној уаотреби. Такви су «1. Јиз сгпИе Палпзжит .. ." п 2. Јиз АеИапит . . »За овима (јив Р1ау. 1 јиз Ае1.) долазе^саиси осталих аравника . . . . ." Списе доктриналне природе набрај« по врстама, међу осталим набраја: 4. „Небропна, 1Њгг гезропзагит. То су . . . . одговори аојединих иравника онаки, какве су их они давали сопзиИепНђизз ириликом иојединих случајева[! !)« »5. (јиаезИопез, сИзри1а1гопе8, Ш>гг дмаезНопит, сЧ&риШгопит. То су ... . одговори на аоједина иитања —- Након што је г. писац говорио нешто о правној настави као трећем гледишту утицаја римскога правништва на право, почимље на стр. 54. наједном говорити о Прокулеанцима и Сабињанима.. Из наведенога примјера о садржини III и IV. тачке увода види се осим чињенице, да садржина појединих тачака не одговара иосвема наслову дотичних тачака, јоште и то: да г. писац говорећи о једној ствари не говори само о тој него и о другима, а испушта. онет оно, што би о тој ствари могао говорити, те говори о том на сасма другом мјесту, — надаље да г. писац бира наслове појединим тачкама и диј,еловима тих тачака, погледом на које наслове не би се човек надао, да ће дотичне тачке оно садржавати, што збиља садржавају, дочим онога, чему би се надао, да ће садржавати. не садржавају. У опће се опажа., да г. писац с једне стране не има енергије и досљедности у систематизовању градива, с друге стране не системазује градива доста спретно.