Branič

број 19—24.

б р а н и ч

стр . 743.

нуо је тај начин либерације (Французи имаду два назива за оно, за што ми имадемо само назив ослобођење: 1а 1Шега1поп — ослобођење као учинак — дејство —, и ГаПтапсћЈззетегЛ — ослобођење као правни посао). Двојбено је, да ли је колон могао бити манумптован (т. ј. ослобођен, узме ли се ослобођење у смислу правнога посла), једини начин на који се може рјешити овога положаја, који начин налазимо у нашим правним изворима, јест бискупска част.® Могуће је, да је г. писац видећи, да Мајнц говори о докинућу неке врсте либерације, превео си то и схватио, да Мајнц говори о докинућу манумисије колона. Опаска 18. гласи: „Г. 1, Тћ. С. с!е тсрдШшз 5, 10. — Нов Валентин. Ш. XXXI, ир. § 1—3. — 1 ј . 23, рг. I. С., с!е аЈЈИсоНз 11, 47.« Опаска 19. гласи: »ЈУаМгтаИ уе, 8ои1епие раг Јас ^иез Оо(1еГгоЈ, ез1; с!еГеп(1ие ауес Гогсе раг 8ет§-пу, п 03 1170 вц., циј туосЈие 81(1оЈпе АроШп., ер181, V, 19, е! 1а 1 ј . 12. Тћ. С., с!е Гип(1Ј8 ра1пт. 5, 13, сотћтее ауес 1ез И. 2, I. С. <1е тапшр. е1 со1оп. раћчт. Гипс1. 11, 62 е1; 1 ј . 3, i. С., с!е 1пГап1;. ехровШз 8, 52. Сереп(1ап1 Н е§1; ШШсНе с1е сопсШег ГаГГгапсћЈнветеп! сГез со1опв ауес 1а ЛеГепве ГаИе аи таИге с1е 1ез верагег (1и Гопс1б. Уоу. с1-(1е8би8, ноте 12.;® пријевод: „АБгтаИуи (наиме о наведеној у тексту двојби) заступању по Јас^ие.б Оо(1еГгоЈ-у, жестоко је оранио Зегг%пу, п 08 1170 8 сј ., који се позивље на 81с1оп. АроШп., епист., V, 19, и на ћ. 12, Тћ. С., с1е ГппсНб ра!г1т. 5, 13, у свези са 1 ј . 2, I. С. с1е тапсЈр. е1 со1оп. ра1пт. ГипсГ 11, 62 и 1 ј . 3, I. С., <1е тГап1. ехрозШб 8, 52. Међутим тешко је спојити манумисију колона са забраном да их госнодар не смије растављати од тла. Вид. горе оп. 12.® Према тому је Маунз одлични иротивник мишлјенја, да је колонат могао престати и простим ослободјенјем, и не чини код тога никакове разлике у доби прије Јустинијана и послје Јустинијана. Навод Маунзев , да се манумисија колона не да спојити Јса забраном, да господар не смије колоне раставлјати од тла, наметнуо је г. писац Пухти, који тога не наводи. Књига ова приказује хисторички развитак римскога права, ради тога морала би се она наслањати не само на изворе (текстове) и стручну књижевност римскога права него и на хисторији. Ну као што се г. писац огријешује о текстове и стручну књижевност римскога права, тако се огријешује и о хисторију. На стр. 32. вели: »законодавна. радња центуријских и трибских скупштина. арестаде од доба Августова ,® Сам г. писац наводи на стр. 21. 1ех Јуниу Норбану из доба Тиберијева, 1ех, Аелиу Сенциу од 4. год. по Хр. Занимљиво би било поред овакове тврдње знати, што мисли писац, тко је донио односно доносио одмах иза тога на стр. 33. сиоменуту 1ех <1е јтрепо.