Branič

484

Б Р А Н II Ч

појединци имају владати и докле се могу кретати у својим радњама и предузећима. Кривични законици појединих држава опредељују, која се дела сматрају као кривична и забрањена, и одређују нарочите казне за оне, који та дела чине. Држава, дакле, води рачуна о томе, која права и интересе треба да заштити. И ко год та права и нтересе нарушава и вређа, тај је одговоран, јер смета правилном развтку друштвених односа и општем напретку. Али, сада настаје питање: Када се дотичном злочинцу не може приписати у кривицу, што је злочинац, како он онда може бити кривично одговоран и на казну осуђен? На првом месту треба се отрести старе предраС ) г де, да у злочинцу гледамо једног рђавог човека, који је рђав зато, што хоће да је такав. Чим изиђемо из те заблуде, онда одмах у злочинцу не видимо ништа друго до једног бедног човека, који је до душе штетан по друштво, али који није крив, што је такав. Он је прссто једна анти-социјална личност, коју треба уклонити из друштва и учинити нешкодљивом. Само анти-социјално држање злочинца садржи већ у себи одговорност његову према друштву и даје права овоме, да га уклони из средине, чијим законима он не мо ке да се прилагоди и по коју се он штетан показује. Ово уклањање треба да буде изведено на такав начин, који је целисходан. Нису сви злочинци подједнаки, те према томе не могу ни срества, која се према њима употребљују, бити подједнака. Ну, могао би неко из озога извести закључак, да ми између душевно оболелих и злочинаца не чинимо разлику. Па, ипак, ми ову разлику чинимо, што ћемо и доказати. И обичан злочинац и душевно оболео човек раде без слободне воље, али је разлика међу њима ова: а) Душевно болестан човек предузима извесну радњу, али он није свестан те своје радње, т. ј. он није у стању да предвиди последице, које ће отуда произићи, нити је он свестан тога, да је то, што он чини, законом забрањено, т. ј. он није урачуњив.