Branič

492

Б Р А Н II Ч

Према овоме, урачуњтост је један исихолошкоправншки појам. На овоме месту морамо напоменути, да је од неких присталица позитивне школе предлагано. да се, у место питања о кривичној одговорности оптуженога, има да утврди и реши којој антрополошкој категорији он припада, и да би ово требала да одреди једна „медецинско-антрополошка порота". Ово мишл>ење били би оправдано само онда, када би несумњиво било утврђено, да је злочин искључиво последица антрополошких аномалија, што научним испитивањем до сада није утврђено. Ну и када се усвоји мишљење, да је урачуњивост психолошко-правнички појам, ипак још тиме није решено питање, како ће позитивно законодавство регулисати питање о урачуњивости. Законодавства се руководе различним методама при одређивању појма о урачуњивости. Нека законодавства претпостављају психолошко-правнички критеријум за урачуњивост, ограничавајући се на опште психолошке моменте односно опредељивања воље. Тако је у пројекту кривичнога законика за Сев. Немачку одредба о урачуњивости гласила: „Нема ни закона ни преступа, ако је у време вршења кривичног дела, сл > бодно опредељивање воље код учиниоца искључено било." Има опет законодавстава. која се ограничавају једино на набрајање случајева, у којима нема урачуњивости. И најзад, има законодавстава, која сз држе мешовитог система, т. ј. која, поред општег нсихолошког критеријума за урачуњивост, набрајају и случајеве, у којима нема урачуњивости. Ми ћемо редом критички размотрити сваки од ових система, па ћемо онда извести закључак, који је од њих најбољи и најпрактичнији. Првоме систему психолошко-правничком пребацује се, да је у стању да заведе вештаке, а нарочито лекаре, да се удаље од свога делокруга, одређивања болесног душевног стања, и да се упусте у општа психолошка посматрања и објашњавања. Ову замерку изнела је баш сама научењачка медецинска депутација,