Branič

160

6 Р А Н И Ч

чевом стоји. Само се на овај начин може протумачити извињење неког, да он није „крив", јер оно што је он учинио, није хтео учинити, то се је случајно догодило. Према овоме за појам кривице мора се узети троје: 1. Воља извесног лица мора да стоји у узрочној вези са догађајем. 2. Овај догађај мора да буде нежељени, штетан и који изазива негодовање. 3. Онај који је догађај проузроковао, мора у моменту извршења истог имати довољно свести у погледу противуречности или исту имати могао — ово не значи ништа друго до свест појединаца у погледу факата, да ће једна таква воља, односно вољна делателности од стране права, или што јеи обично, и од стране правних другова, међ којима се живи неодобрена бити. 1 ) Мишљење, да у појам кривице има да дође још и свест кривчева у погледу казнимости самога дела, не може да важи за кр. зак. аустриски с погледом на § 3. Према наређењу овога параграфа и § 233 кр. зак, кривица не извињава незнање закона, чиме закрнодавац мисли на незнање извесне норме; законодавац је овим хтео једино да утврди, да доказ, Ј ) Са свим је другог мишљења Лист. Кривица је према његовом мишљењу „фактична одговорност за извршено кривично дело" или што би било исто, крив је онај, кога у самој ствари закон као таквог за извршење дела, одговорним чини. Ову одговорност изводи закон на основу двеју претпоставака : 1. урачуњивост извршиоца и 2. урачуњивост последице т. ј. да је као таква законом нрипрећена. Закон сматра сваког оног да је за посл-дицу крив, противу кога се казном извеетан успех постићи може, пошто се исти успех самом казном опредељава, ок је њоме детирминисан. Према овом ЈТистовом мишљењу је свакојако само нормалан човек урачунљив али нормална опредељеност једног човека је релативна и тако према конзеквенци Листовог мишљења, он не прави разлнку између наредбе управљене противу једнога по опште добро опасног духовно оболелог и једног обичног злочинца. „Разлика између казне којом се друштво од једног непоправимог злочинца осигурава и чување од једног по опште добро умно оболелог, не само да је практично у суштини својој немогућа већ у сваком погледу мора се у основи својој одбацити". Овомг противно, ја се морам чврсто држати оног мишљења, да није свако урачуњив, кога закон, — јер је исти казном или казни сличним среством као нормалан означен — за таквог овом наредбом означава, већсамоонај који је горе у тексту означене претпоставке испуњава, а које закон не ствара већ једино као пронађене, односно дате, констатује. Околност, да се нзмеђу урачуњивих и не урачуњивих не даје сигурна граница повући, не износи ништа противу тога, да се једна таква разлика не може правити. Упоредо с разликом између урачуњивих и неурачуњивих иде и разлика између казне и наредбе противу умно оболелих; суштансшена разлика постоји у томе, да је негздовање једино казном а не и наредбом противу умно оболелих у погледу недозвољених радња људских изражено.