Branič

23

Противразлози Аиелационог Суда I. одељења од 21. аарила 1900. Бр. 1815. „Издржање, одређено тужиљи тестаментом покојног тестатора, лично је право, јер се по њеној смрти не може пренети на другога ни под каквим основама. То је дакле карактеристика одношаја тужиље према туженом, и има оправданог основа у сасвим јасној дефиницији § 33. грађ. законика. Из садржине тестамента види се, да се тужиља као крвна срсдница иокојног тестатора, налази у моралним односима, који су заштићени од застарелости по напреднаведеном пропису закона, у вези са одредбама §§ 119, 925, 942 и 943 грађ. законика; па зато у основу не могу застарити пре 24 године, у толико мање што су према туженом о миразу и спорном издржању, као дужност утврђени извршним решењем судије неспорних дела, од 1. априла 1894. год. Бр. 6794 (прилог у тужби). На томе основу престаје свако питање о застарелости издржања тужиље, било универзалној или посебичној; и по томе оба разлога примедаба II. одељења Касационог Суда, немају законске основе за правилно пресуђење спорног питања. Одлуком опште седнице Касационог Суда од 27. априла 1900. Бр. 3864 одржате су у снази примедбе одељења; и зато је Апелациони Суд, на основи § 928. д) грађанског законика, новом пресудом одвојио извесну количину издржања које је требало тражити у року од три године, и од тога одбио тужиљу; досудивши јој остало, као право које није застарело по §, 928. ж) грађанског законика. 12. Ј1ема меета закдетви, по непотпуној и кејаеној тужби. (Одл, ка опште седнпце Касацпоног Суда од 11. маја 19С0. Бр. 4524.) Противразлож Апелационог Суда 1. одељења од 10. маја 1900. 6р. 2145 „Тражећи дуг од еспапа требао је тужииац поред употребљене главне заклетве, да представи основ тражбине у појединостима, т. ј. мимо осталих тражбених услова, да обележи и време задужења, ради оцене