Branič

1*

О НЛРОДНОСТИ У СРПСКОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

8

свет био једна гомила која би живела у потпуној анархији. Такво стање било би негација друштва без кога нема ни права. На тај начин уживање права у тесној је вези са испуњавањем дужности. Од туда изилази да и онда чак, кад би једно лице пристало да нема других права до оних која су општа свима људима, било би ипак потребно знати којејенародности то лице. Без тога се не би знало према којој држави он имадужности, које сваког човека обавезују. Пошто свако лице мора имати извесну народност, потребно је да је има свакога момента, почињући од рођење па до смрти. Јер чим се једно лице роди оно постаје, самим рођењем, подмет права и обавеза; од тог тренутка јавља се потреба која захтева да то лице припада једној народчости 1 ). Овде се сретамо са другим једним принципом међународног приватног права, исто тако важним принципом, по коме се извесна народност никоме не може наметнути. Пошто је поданство веза која везује неко лице са једном одређеном државом, то онда оно мора бити резултат воља дотичних уговорних страна т. ј. поданика и државе. Овај принцип је са свим логичан. Али како он да се помири^ са горе поменутим принципом да свако лице мора имати извесну народност у сваком тренутку свога живота? Они се измирују на тај начн што први уступа пред другим увек кад за то има умесних разлога. Доиста, ако се има у виду само правило да се народност не може наметнути, онда бисмо из тога, код новорођеног детета извели овакав закључак: пошто такво лице није још у стању да пуноважно изрази своју вољу и пошто је народност резултат слобоДно склопљеног уговора, требало би новорођено дете оставити без народности до момента када, дошав у зрело доба, буде имало способности да се изјасни било за земљу у којој је рођено, било за земљу својих родитеља, било ма за коју другу. Али положај таквог детета без отаџбине био би тежак; његовав нк положај био би у неку руку суспен-

1 ) Наравно та, права и обавезе су у мањем или већем броју, према придикама. Ж. П-