Branič

12

Б Р А Н И Ч

докажомо како су наши родитељи дошли у Србију бар пет година пре 25. марта 1844., као дана, када је закон од 9. априла 1842. замењен грађ. закоником (§ 44), Али горе поменуте рђаве последице, ако се не осећају сада, моћи ће се појавити у будућносги. II. — Примена одредбе § 44. српсног грађ. занонина. — § 44. једино је' наређење грађ. законика које се односи на народност по рођењу. Али оно је далеко од тога да буде потпуно. Овај параграФ са свим прећуткује примене система који је законик усвојио. Тешкоћа нема, ако имамо закониту Филијацију и ако су отац и мати исте народности, што се најчешће и дешава. Није тако: 1-о кад су родитељи, иначе законити, поданици двеју разних држава, 2-о кад се тиче ванбрачне деце. У оскудици зак. текста, ти случајеви морају се решити на овај начин: а) Законита филијаимја — Претпоставимо случај да су родитељи разне народности. Коју од. тих двеју народности треба дати детету, пошто оно не може имати обе у исти мах? Детету ће се дати очева народност из тог разлога, што је у породици отац старији од жене, па је природно да се та надмоћност испољи и онда, кад се тиче одређивања детиње народности. У осталом, исто је тако у аустријском грађ. законику, кога је срп. законодавац из 1844. узео за модел 1 ). б) Ванбрачна филијација — Ово је деликатније питање, јер су га страна законодавства различито решила, и због тога нам она не могу помоћи, као у претходном случају. Мислимо на случај кад је ванбрачно дете признато и од оца и од матере. Француски закон од 26 јуна 1889. наређује да дето у том случају, узме народност свога оца 2 ). У Немачкој

Ј ) Римеки закон је усвајао, у принципу, исто решење: дете рођено ех јизИз пирШз добијало је народност свога оца. 2 ) \Уе135, ор. сИ. I. р. 65; Везра§пе4, Ргеспз <1е сЗгоК; ш(:егпа1:шпа1 рпуе р. 186. РоеНх и Оетап§еа1:, Тга-Ие <1и (Згок 1п1:егпа11опа1 рпуе 1 1 р. 54.