Branič

Г> Р А Н И Ч

од кога су полааиле старе теорије, а то је противетављање материјалне накнаде и казне, као правних посдедица различитих врста правних повреда, апсолутно неправилно и да сам иојам грађанске неправде, као нарочита врста правних новреда не може бити у опште установљен. Стварни одношај материјалне накнаде и правне повреде јесге овај: правне иовреде, како кажњиве, тако и некажњиве, могу, као што знамо, или да садрже у себи штету, која се наноеи интересима друштва и појединих лица, или могу да немају ва св ју садржину никакве стварне штете (правна новреда, као опаеност штете, и правна повреда, као проста непослушност). Правне повреде прве групе, т. ј. које имају аа своју садржину стварну штету, служе као основ за нарочиту врсту државног рада, управљеног на накнаду претрпљене штете. Кад би за такву накнаду било довољно само поништење или одузимање од оптуженога одговарајућег добра и права то готово свака правна повреда, која стоји у вези са штетом повукла би за собом овај акат накнаде штете, и сва права и добра могла би да служе као садржина накнаде: у колико би СФера права оптуженога садржавала у себи интерес раван и по каквоћи и по количини интересу, кога је он нарушио, у толико би могућа била и накнада при свакој неправди. Иаак, у самој етвари, није тако. Накнада се не састоји само у одузимању од оптуженога, но и у предаји оштећеном оних добара и користи, којих се он лишио путем правне повреде; према томе еадржина накнаде мора бити образована из материјала, који допушта асимилацију са сч>ером права оштећенога; као такав материјал може да поелужи једино новац, као опште мерило вредности, или предмети, који представљају новчану вредност. Поводом тога, не може свака шгета која ее састоји у правној повреди, да повуче аа собом накнаду, већ само таква која, непосредно или поередно, може да буде претворена у извеену суму новаца. У оним правним повредама, за које Се не предвиђа новчана накнада, недостаје не моменат штете^ ка о у чистој непоелушности, већ једино могућност да се накнади цричињнна штета Ако на пример, ма ко увреди религиозни осећај оних који се у храму моле, ма каквом неприличном радњом, то ће ее у његовом делу несумњиво састојати причињавање штете, нарочита повреда интерееа, етављеног под заштиту црава; али потпуна немогућност да се добије подједнаки еквиваленат за такав интерее искључује еваку помисао о мо-