Branič

16

Ову пресуду обори Апелациони Суд пресудом од 12. августа 1897. Бр. 2114. По жалби тужиочевој, Касациони Суд примедбама свога II. одељења од 19. септембра 1897. Бр. 6132 поништи горњу пресуду Апелапионог Суда, налазећи: „да је по §. 870. грађ. зак. сваки уступилац у опшге одговоран пријемнику за наплату, ако се овај у потраживању од главног дужника не би могао наплатити. Апелациони Суд није могао тужиоца од његовог потраживања према туженоме као уступиоцу спорнога дуга одбити, јер је тужилац при уступљењу знао, колико му је уступљена залога у овом интабулисаном примању, а том разлогу, по § 871. ист. зак, могло би бити места само у оном агучају, када би се пријемник при уступљењу изјаснио, да му Је уступљена залога довољна; а како тога нема, а поднесеним уверењем полиц. власти угврђује се, да се тужилац у своме потраживању од главног дужника није могао наплатити, то је Апелациони Суд погрешио, што је тужиоца од овога тражења према туженом уступиоцу одбио." Апелапиони Суд не усвоји ове примедбе одељења Касационога Суда, но даде ове против-разлоге: Апелациони Суд држи да горње примедбе не могу остати из разлога тога, што у овоме случају, кад је дуг интабулисан, тужени као уступилац према §. 871. грађ. зак. не може одговарати тужиоцу, пошто је тужилац из јавних књига, у којима је дуг заложним добрима обезбеђен био, могао дознати, како му је могуће намирити се. Јер тужилац није тражио од туженога нарочите гарантије. нити је уговорено, да му тужени — као уступилац одговара у случају неисплате уступљеног дуга, из чега се има извести, да је постојећу гарантију сматрао за довољну." Касациони Суд у својој општој седници од 20 октобра 1897. год Бр. 7056. нађе: да стоје против-разлози Апелационога Суда, и за то оснажи пресуду.