Branič

104

Б Р А Н И Ч

нака. Кад један од та трн 1 елемента не постоји, немамо ни уговора о иродаји. Али кад се стеку сва три елемента имамо иуноважан уговор о продаји којим се заснивају и обавезе и права сваке од уговорних страна, поштоје нродаја двостран уговор. 0 обвезама купца које представљају права за нродавца нећемо говорити. То је питање, које нас се овде не тиче. Предмет наше студије биће, као тито је напред речено, испитивање обавеза продавчевпх, које су за купца, права и то нарочито ћемо говорити само о једној обавези продавчевој, да јемчи за особине и каквоћу ствари, а друге обавезе његове само ћемо споменути, потпуности ради. I. Прва обавеза продавчева је, да купцу преда ствар, иа коју се уговор о продаји односи. Појмљиво је, да је ово најважнија обавеза продавчева, јер све док се ствар не буде налазила у државини купчевој, неће капац имати од ње никакве користи, пошто је за уживање права својине нотребно имати правну или фактичку државину. Ова обавеза продавчева нарочито је важна у нашем праву, која пренос својине на стварима, по угледу римског и аустријског права, чини зависним од факта предаје — § 285 Грађ. Законика. Велпки број важних питања јавља се код предаје ствари, али се ми у њихово расправљање не можемо упуштати, с обзиром на ограничени, обим овог рада. 2 II. II ако је ова обавезе продавчева, да ствар нреда купцу. најважнпја његова обавеза, она није и једина обавеза, ма да би можда у први мах тако изгледало. Значи дакле, да продавац није испунио све своје обавезе тиме што је ствар иредао купцу — ставио га у материјални додир са сгвари 1 Што се тиче правне способности странака имамо да приметимо, да она није апсолутан услов за егзистенцију уговора, јер уговор закључен од једног правно неспособног лица у извесним случајевима постоји, само му опстанак није сигуран, јер се уговор може поништити на захтев интересованог лица. 2 Да учипимо само једну напомену односно дужности траденса да преда ствар прибавиоцу — напомену која можда изгледа излишна, али која свакојако по нашем мишљењу, није некорисна. Тиче се на име питања, да лн поетоји каква разлика између француског, сједне и германског (римског) и нашег система, с друге стране, у погледу те дужпости траденсове, кад се зна да се та два система код питања о отуђењу ствари знатно разликују. По Француском систему уговор сам преноси својину, ван сваке традиције. Довољан је пристапак странака, под претпоставком да се тиче одређеног предмета (гез сег1а), па да ствар пређе у својину акципијенсову (аг1. 1138 и 1583 с!е СоЛе Ст1). По германском, односно римском, систему је друкчије. Уговором се заснивају само тра-