Branič

390

Б Р А Н II Ч

ста погубљења, у једној за то одређеној соби или кући у тешком окову и иод тврдом стражом пред погубљење најмање 24 сата задржи, и да се околноме народу обзнани, да се и гди се он налази, па за то време, докле се осуђенп ради угледа задржава, слободно ће њему бити и јести и ппти и с народом, кој му долазио буде праштатп се. Само суд ваља за то време сваку могућну предострожност да набљудава, да не бн осуђени утекао, или друго што догодило се. Пре но што се осуђенн на место погубљења поведе, ваља надлежнп парох, да га причести и исповеди". Из овог упуства види се, да је до 1833. иостојао обичај, да се на смрт осуђеним, чим се п из апса на место погубљења доведе, одмах извршп смртна казна без икаквих предходних церемонија. Од тада се је пак имао задржавати за 24. часа пред погубљењем у каквој кућп блпзу места погубљења, где је могао по вољи јести и пнти и с народом се праштати. На тај начи учињена му је једна ирпвилегпја, коју му није дао закон о кр. поступку од 1865. Пзгледа заиста, чудновато овакво упуство с обзиром на оне странше начине извршивања ове казне, јер стојп с њима украјњој супротности. Изгледа, као да се је онда имало неког милосрђа према злочпнцима на смрт осуђеним, да се оним свирепим начинима погубљења није хтела да врши никаква освета према њима и да њима није био циљ застрашење. Али било би погрешно такво објашњавање овог благог упуства. Јер на против таквим поступањем хтело се је постићи оно исто, што се је мислило, да се може постићи оним пооштреним смртним казнама, т. ј. застрашење околине. Држање 24 часа пред погубљењем у собп и давање допуштења, да га сваки ту може посетити, имали су послужити томе, да се присутиима слика судбине, која очекује злочинца, што дубље улије у душу, и да што већи број становника из околпне сазна за погубљење, те да тако застрашење буде што поузданије и јаче и с друге стране што обилније. Ово упуство није касније замењено другим којим, теје према томе важило све до издања закоинка о пост. суд. у крпвпчним делима 1865. §. 287. овог закона прописује, да на месту, где ће се казна извршити, мора бити присутан и свештеник сем полициских чиновника н два кмета; да свештеник, пошто полицијски чиновник пресуду прочита, са неколико поучних речи позове осуђеника на покајање, те да