Branič

402

Б Р А Н И Ч

Ломброзо настави своја истраживања у психијатрији у провинцијској болници за душевне болести. Његове старешине нису радо гледале што се он бави и научним студијама, и због тога је Ломброзо био принуђен да напусти службу. На универзитету у Павији хабилитирао је као приватни Ооцент а примио се да буде аспстенг у душевној болници. Оба положаја нису му доносила никаква прихода. Па како је ,био без средства, био је принуђен, да по целе ноћи преводи књижарима разне сензационе романе. Између осталих ствари тада је превео и Молешотов „Ток живота". Тада је Ломброзо живео врло мучно и за мало па није од свега дигао руке. Али се једног дана срећа и на њега насмехну. Баш кад је био у највећим материјалним неприликама влада га постави за управника болнице за душевнс бол^сти и за универзитетског професора. Сада је већ имао осигуран опстанак. У двема грозничавим ноћима написао је тада своје приступно предавање „Ђенијалност и Лудило" у коме је на |неколико станица у кратко скпцирао дело светскога гласа, које је доцније изишло. За десет година којејемлади професор провео на универзитету у Павпји имао је да издржи велику борбу. Пало му је било у очи да велики број болесника у његовој душевној болници пати од пелагре. То је опасна заразна болест, као што је познато, која се јавља на кожи а свршава рушењем можданих живаца и целога нервног система. Ломброзо је открио да ту болест изазива отров, који се налази у поквареном кукурузу, којим се у главном хранио тадашњи сељак у Ломбардији. У оно доба, када се још ништа није знало за бактерије, које изазивају болест и токсине, њему је пошло за руком да открије Пелагратоксин у поквареном кукурузу. Опите, које је за тим извршио над

животињама, дали су најповољнији резултат и Ломброзо је с правом очекивао, да ће његово откриће бити радосно примљено у пнтересу самога човечанства. Али, да! Са свију страна осуше паљбу на њега. Његове колеге на универзитету прогласишегаза луду; Приватнп лекари рекоше да је —незналица; влада као — бунџију и револуционара: друштво као — варалицу! Зашто? Из простог разлога. јер његово откриће није ишло у рачун ломбардијским спахијама, који су поквареним кукурузом, којп нису могли изнети на пијацу, хранили своје надничаре, а Ломброзо је јавно тражио, да им се забрани у име науке да — трују народ! И тадаје отпочела борба, која је десет година трајала и окончала се победом мирног, скромног научника, који никад није пи мислио на борбу и чији је цео свет била — лабораторија. Године 1876. турински универзитет понуди Ломброзу катедру и он је прихвати. Приликом аутопсије главе разбојника Вилеле, приметио Је извесну абнормалност, која га је принудила да испита и сравни главе других злочинаца. То гаједовело до факта: да је злочинац са анато.пског гледишта у извесном погледу атавистичко биће. Далеко бисмо отишли, ако бисмо овде хтели да репродукујемо све његове опите и _проучавања. Резултат њихов била је наука, коју је он изложио у своме главном делу „I/ Ното с1е1шдиеп(;е". По њему злочин, т. ј. радња која је управљена против позитавног казненог закона и против појмова, који владају о моралу, јесте у исти мах друштвена и индивидуална појава; ова се врши било због спољних околности или под унутрашњим нритиском. Васиитање, околина, искушење п тренутак страсти могу и иначе нормалног човека учинити злочинцем. Он је тада злочинац из навике и он може интере-