Branič

330

В Р А Н И Ч

воље посесора. 3 Та природа савесности има за последицу тај факт, да савестан посесор може постати несавесан и обратно. Несавесна је државина онда, кад је посесор уверен, да се његово вршење не основа на праву. Савесност се пак не састоји у незнању да немамо права, већ у уображењу, фикцији, да га имамо, она је дакле позитивне нрироде 2 . Наш законодавац (§ 926) поставља услов, да државина мора бита савесна, поштепа, па да може одвести стицању права. Ову одредбу морамо прнменити н код стицања права службепости путем застарелости. Она ће бити испуњена, кад је посесор уверен, да се његово вршење права службености оснива на једном правном основу, који је у стању, да у његову корист конституише право 3 . 15. — Трећи је услов за узукапију, непрекидност посесије. То значи, да је посесор за време држања, које је потребно за застарелост, непрестано вршио своје право па ствари. Овај је услов усвојио и наш законодавац (§ 938. ш 1те). Ствар је јасна за континуелне службености. Оне се могу стећи путем застарелости с тога, што се њихово вршења не оснива на акту човечије воље, па да би се прекидањем радњн могле и саме прекидати, већ се састоје у једном сталном односу између послужне и повласне ствари и не зависе од предузимања радњи од стране посесора. Питање је само сумњиво у погледу дисконтинуелних службености. Оне се по својој природп састоје у појединим актима сопственика повласне ствари; немају континуитета, већ се налазе уједном испрекиданом низу радњи.

1 Ова се субјектнваа природа савесности најбоље огледа у томе што универзалнн као и поједгшачпи (сипгуларнн) последннк може отпочетп једну савесну државипу и ако је његов претходпик био та1а ЈМе. На супрот томе Шикгв је за акцииијенса опакав исти као и за траденса. Ова се разлика оснива на томе факту, што Шићгв претставља сагласност двеју воља, док се савесност оспива само на вољи посесора. В. ВПЉепгаисћ, ор. сН. 8. 798. Но са овнм не треба помешати и дејство акцесијс државине. Да ли ће посесор моћи себи урачунати и посесију свога претходпика, сасвим је друго питање, које ма како да се решп, не може да доведе у сумњу субјективни карактер савестности посесора.

2 Бегпћиг^: В. а11§. Бећг. е!с. § 174, Апш. 4; француски ад'(;. 550. С. С.

3 Из овога следује, да је наш законодавац и овде много отежао стпцање права службености. Ма1а Ис1ез ће у више случајева постојати по савесност.