Branič

ПЗВРШЕЊЕ СМРТНЕ КАЗНЕ

377

„Писато г. Вуици, да умори Вучу Бугарина из Велике Плане оном истом смертију, као што је он убио ћор — Ефту из истог села, нахие смедеревске, н послата му сентенција да очита иред народом, зашто се овај Вуча каштигује." Пз овога видимо још, да се је овај начин извршења смртне казне п примењивао. На овај начин погубљиване су, као што се већ по њему самом види, само убице, али не све. б. Пети начин је сажизање. Једини пример за то налази се у овој наредби од 24. јула 1813. : х „Писато воеводи Јови Поречком за старца кога је ухватио на планини са турскием књигама шпијунити и људе и збегове предавати, да га обеси или сажеже пред народом, да с' народ угледи,...." Као што се види, у наредби се каже, да се обеси или сажеже, те не можемо рећи, да ли је сажизање икада примењено, а нема ниједног другог извора, у коме би се оно прописивало као начин извршења смртне казне. III. 1815—1858. Као по Душановом Законику и у претходном периоду, тако се је и у овом смртна казна извршивала на разне начине. Разлика је између претходног и овог периода у томе, што се ова казна од 1815 до 1860. није индпвидуализирала према тежини кривице. Да се то увиди, довољно је, да се промотри излагање о начинима њеног извршења, које ћу сада предузети. 1. Први је начин вешање. Тако у „пофторителној заповести" од 7. јула 1820. Лг 929 2 вели се иоред осталог: „за добро судпли смо Не одступатн ни најмање от оног нашег узаконенија 3 сваког отимача (девојке) вешалима казнити " Ту се у нсто време напомиње, да је већ неки Јован обешен 4. јула за отмицу девојке и „на оглед народу изстављен." Обешеног нико није смео да скине, јер би се онда он место онога обесио. Тако се наређује бар односно скидања обешеног јатака у пресуди од 10. августа 1820. 4 Том је пресудом осуђен неки јатак, да се пред својом кућом обеси, и 1 Деловодни протокол Карађорђев, № 1708. 2 В. и др. Н. Петровић, Грађа за историју Краљевине Србије, књ. I. страна 262. 3 Мисли се на закон о истом предмету, издат 17. маја 1818.. т. 6. 4 В. и др. Н. Петровић, ор. сЛ. књ. I. стр. 132.