Branič

384

Б Р А Н И Ч

земљу и на њему кроз трупину углави се точак тако, да шиљак дирека изађе до 40 см. изнад трупине. Пошто осуђеника убију и дигну на точак, онда га набију кроз леђа на онај шиљак тако, да лицем окренут лежи неколико недеља, или док се не распадне, а за тпм скину и укопају". Стављање на точак имало је да служи застрашивању околине. Зато се у пресудама од 1827. на даље, у којима је то досуђивано, изрично вели свуда: да му се тело стави на точак за пример пролазннцима. Сем тога то је такође било средство за индивидуализирање иначе недељиве смртне казне, јер је досуђивано увек само најокорелијим злочинцима. Ово се види из свију пресуда нарочито из оне од 1842. раније (§. 1.) поменуте. На име, пожаревачки магистратје ону жену, која је убила свога мужа у спавању, ударив га сикиром у главу, осудио, да се и она „сикиром у главу убије и тјело њено на истом месту одма закопа" (27. авг. бр. 374.). Апелациони суд је одобрио (17. апр. бр. 368.), да се она на тај начин погуби, али с обзиром на тежину њене кривице с тим, да се тело њено не укопа одмах, већ да се метне на точак. Ево, како је Апелац. Суд образложио тај додатак: „Преднаведену пресуду Апелациони Суд у расмотреније узевши п из представленцја судејског и у њему прикљученог над Стојком држатог пспита видјевши, да је муж њен Момир Радовановић, из Везичева увек чесног и примерног поведенија човек био, а на против она да је како крадљивица тако и пијаница била, као што, да ју је муж њен због ови њени иступленија његовоме чесноме поведеннју наносећа кад п кад за учовечатију а не из свирјепства тукао, п да она по томе никада право имала није, ни срдитост према мужу своме показиватп, а камо ли злоковарно убиство над њиме произвести, исту сирјеч пресуду окружним судом над Стојком наваличном и умишљеном убицом мужа свога Момнра изречену одобрава с тим додатком, да се тјело њено изван села Везичева као недостојно због злоковарног њеног иступленија: на точак метне п онде док се не распадне на точку угледа ради и усовјетованија да се и друге у овом подобно богомрско иступленије упуштила се не би, да остане". Из последњег пасуса пресуде Апел. Суда види се такође врло јасно, да је стављање на точак имало да служи застрашивању околине.