Branič

642

БРАНИЧ

тизам". 1 Ту је погрешка на коју смо указали више пута и оборили на претходним етранама. Никада право својине није без граница, и често- оно даје своме титулару само слабу власт једног уставног краља. 73. — Апсолутно могло би имати друго значење и означавати да се право својине противи свима, да постоји нротиву свих. Али, пре свега, право својине није увек апсолутно у овоме смислу; оно је по некад релативно, стоји на супрот извесним лицима а не другима. То је оно што се дешава на пример, у нашем законодавству, кад на прибавиоца није извршен упис његовог права. Сем тога, није само право својине које је обично апсолутно ћос зепзи : тако је са свима правима, не само свима стварним правима, него баш и тражбеним правима 2 и свима другим макаквим правима. Ни са каквог гледишта дакле није истина рећи да право својине има за корактер, т. ј. за постојано и особено својство све или део других права, да је апсолутно. 74. — Говорећи да је оно искључиво, аутори хоће, ја доиста држим, да изразе конфузно у исто време једну погрешку која је учињена очевидно такође посматрањем коме смо се одали и једну одвећ очевидну истину. Погрешка је да се својина, кад постоји на једној свари, не измирује са сваким другим правом на истој ствари у корист каквог другог лица. Пре свега ми смо констатовали да два права која се не губе, право бранити се од ствари и право послужити се њоме у случају нужде, коегзистују увек, у корист јавности, са правом својине. Констатовали смо осим тога да врло често партикуларна права, конституисана законом или самим сопствеником, живе на ствари једно поред другог, са правом својине, а да ово друго ма и најмање мења природу, да престаје бити саобразно својој дефиницији, не престајући дакле да буде цело. Оно је само тада непотпуно или несавршено. Сувише очевидна истина, то је да право својине које припада једном лицу не припада никаквом другом. На овај 1 Бето1отће. IX. ЈЕ 541-3. 2 Ми смо то показали на другом месту.