Branič

0 КРИВОКЛеТСТВУ И ЛАЖНОМ сведочењу

573

следица лажног сведочења или не, према чему има и да се цени постојање овог дела и одређивање величине ка-зне. Услед овакве стилизације §§ 267. и 268. к. з. постаје врло важно питање, кад се у опште може прпменити § 267. тач. 2. I реченица? Његова је примена знатно сужена постављеним прописом у II реченици истог §-а и §-ом 268., али ипак и он има своју примену, и то онда: кад се неко заклео на штету оптуженог, па овај није осуђен, или није осуђен по том исказу већ ио другом, такође онда, кад ко доцније одустане од тог лажног исказа, но што може одустати без казне по § 273. к. з., на пр. пошто се дело открило као и онда кад је оптужени пуштен из недостатка доказа, што није било два сведока, који би сагласно осведочили околност, о којој је један сведок лажно сведочио. За постојање дела из § 267. тач. 2. реч. I. к. з. тражи се између осталога само то, да се сведок на штету окривљеног лажно заклео, т. ј. да је исказ клетвеников ишао на штету окривљеног, у чему се ово дело и разликује од дела из § 267. тач. 2. реч. II., где се тражи, да је окривљени баш услед тог лажног сведечења и осуђен, и дела из § 268, где се опет тражи, да је осуђени и казну издржао делимице или у целини, док при утврђењу постојања овог дела суд има да цени само то: да ли је исказ клетвеников ишао на штету оптуженог тиме, што је као доказносредство, у ма којој јачини, био од важности — јер ако је у опште био без вредности, суд не би могао вршити ни заклетву по § 111. кр. пост. —, без обзира на то, да ли је и стварна, материјална штета за окривљеног наступпла; дакле, меродаван је сам факат полагања лажне заклетве на штету окривљеног, а не осуда. Ова је осуда неопходан услов за постојање дела из § 267 тач. 2. речен. II. и § 268. к. з., као што је горе већ речено. Пруско је право у случају осуде оптуженог захтевало за одговорност кривоклетника, да је оптужени осуђен на основу лажне клетвеникове сведоџбе. 1 Исто право усвајало је на случај утврђене намере кривоклетникове, да је ишао лажнпм сведочењем на то да оптужени буде на смрт осуђен, ако му је дакле кривоклетство — одн. лажно сведочење служило као средство за убиство оптуженог, да имају да се примене на кривоклетника општа 1 Тћете, ор. сН. стр. 759.